Nasi stvaraoci u svijetu - Slobodan Macura (I)

Ne radja se život, vec se radjaju ljudi, niti umire život, umire ono što se rodilo. Život je vecan, a smrt samo kroz materiju doživljava svoju egzistenciju.

Može li covek podneti svu suštinu svoga bica, ako prethodno nije izmerio zapreminu svoje moci razumevanja? Šta je to u coveku što razume, što oseca, što živi? Zar covek mora biti frustriran i bolno razbijen, zar mora da oseti dno svog licnog pakla da bi ostvario srecu i ushicenje. I sve to radi dosezanja visine bogova, te kulminativne tacke života. Kakvi mehanizmi vladaju covekom, koje su to sudbinske uvale, putokazi koji odredjuju kako cemo da živimo, šta, kada i koliko da volimo i, konacno, koliko cemo dugo da postojimo kao ljudi?

Covek je enigma, sazveždje misli, skup svih izoblicenih, nedovršenih emocija. U njemu se vrši proces života, kroz njegovu suštinsku gradjevinu ishode ideje, delimicno dovršene, spremne za viši stepen kristalizacije. Nemiri koji vladaju covekom putokazi su prema blagostanju, smeru uzvišenih ciljeva, koji su u mnogome i za samog coveka nejasni. Jer on živi život, medjutim mnogi život ne doživljavaju, ne posmatraju ga odvojeno, sa distance, iz prikrajka, da bi ga razumeli kao iskustvo, kao doživljaj univerzalne svesti. Mnogi ne dožive sebe onim univerzalnim, kosmickim culom. Svaki covek ima to culo, ali je ono kod mnogih zatrpano borbom za ostvarivanje individualnog Ja. Otuda covek, u tom panicnom vrtlogu zgusnutih emocija, podstaknutih iskonskim strahovima, zaboravi ono dobro u sebi, pa u korenu svog izvornog postojanja “dobro” zameni “zlim”. Tada univerzalno culo ne može da ostvari kontakt sa univerzalnim, sveopštim sistemom postojanja. I zato covekovo bazicno dobro (jer on generalno i jeste “dobro bice”) postaje na mahove zlo. Znaci, koreni zla nisu u coveku, vec u covekovoj nemoci da doživi život svojim intuitivnim, drevnim culom, koje može da rastera i sprži ovozemaljske strahove. Jer u momentima slabosti vuku ga u provaliju i odvajaju od njegovog stvarnog, univerzalnog Ja. Covek nije samo predstavnik života, on jeste život, koji kreira i projektuje sopstvenu sliku, postavljajuci licni profil na uzvišeni nivo realnosti. On je život koji se ispoljava kroz fizicki instrument ovozemaljskog mehanizma. To što je u coveku, tom zemaljskom instrumentu sacinjenog od atoma, prašine i minerala, to što boravi u kostima, krvi i mesu coveka, je život, deo univerzalne svesti svevišnjeg intelekta. To je taj covek.

Covek ne zna kojom stazom da podje, jer mnoge se pred njim otvaraju kao prolecni cvetovi. Može da živi mnoge živote, a istovremeno hoce da ostvari život uzvišenog bica, onog zbog cega mi, ljudi, uopšte i postojimo. Naša orginalna namena je da se stvaramo u višim sferama bivstva. Ne samo kao umetnici, vec da kao ljudi dodirnemo božanstvo u sebi, da otkrijemo tanki caršaf tame koji skriva našu pravu sliku, sliku “nebeskih bica”. Ono što mi primamo u sebe i emitujemo u svet, je deo sopstvene esencionalnosti, konstantnog bujanja univerzalnog sistema života. Jer život je naizmenicna igra plusa i minusa, bola i zadovoljstva, lepog i ružnog, paradoksalni ples balansa. A trag koji ostane je sjaj ideje, dokaz da svetlost prolazi kao ljudsko bice izmedju ta dva zida realnosti. Duša je budna kroz živu reku plama života i sve ono što covek oseca je veoma važno da održi dušu budnom. Ona je budna i iskricavo se uzdiže kroz emotivni protok nas samih, konstantno proširujuci svoju budnost. Istina o našem postojanju je sjaj beskonacnog u nama, svetlost iskonskog vrenja života, koji dolazi iz neiscrpnog izvora kreativnosti, kao potvrda onoga što uistinu egzistira.

Hoce covek da pobaca sve reci po površini ustalasanog života koje nisu njegove, možda se i napravi konstrukcija nekih uzvišenih misli, most koji ce ga povesti do tog uzvišenog Ja. Pokušavamo da stalno budemo drugaciji, novi sebi. Zabavljamo sami sebe, jer volimo zabave, uzbudjenja koja nas izjednacavaju sa elementarnim principom univerzalnog. Ceo univerzum se zabavlja, jer on živi i postoji u nama. Na usijanoj površini života plamtimo svi mi, izgaramo u sopstvenom plamu ljubavi. Svetlimo, kao kakve svece, koje odašilju svoju svetlost u nepreglednu tamu, u tihi muk neizvesnosti. Prosvetljujemo vidike svog uma, svoje moci razumevanja. A razumemo samo svoj sopstveni plam, druge plamove i ne primecujemo, niti koristimo njihovu svetlost da bi se, kada se izgubimo u lavirintu lažnoga sjaja, došli do sebe.

Stojimo na zamišljenoj panorami imaginarnog sveta, koji je stvaran. Pejzaž vec davno vidjenih kontura svega u procesu ostvarivanja, izvan nas i u nama. Svet živi slobodnim culom, instiktom za lepim, za ugodnim, prozaicnim, za onim što nas izjednacava sa svim ostalim kreacijama, jer ništa nije niže niti više, sve ima svoju namensku uzvišenu misiju, izvršenog u vec stvorenom. Nosimo pecat Svetosti na sebi, prepoznajemo se po dodeljenim ulogama. Bunimo se kad uloge nisu uskladjene našim licnim interesima, protivimo se i dižemo pobunu protiv sebe samih. Pobunu protiv morala, istine, protiv svega što može promeniti naš neizbežni, sigurni tok kretanja u kružnom uzdizanju prema sferi savršenog. Ta pobuna nas i bliži sudbinskom, željenom cilju. Bez te esencionalne pobune protiv ustaljenog, staticnog, nepokretnog, neusavršenog i bez inata prema smrti, prema strahu od umiranja, život ne bi imao znacenje koje upravo ima. Sva lepota ispoljenog leži u tom neprikosnovenom ratu svega prema svemu, paradoks koji zapravo podstice neprestano bujanje života.

Uslov da se život ostvari je borba, lelujavi sukob entiteta, suprotnost sistema životne nejednakosti stopljenog zaokruženom jednakošcu. Poravnanje sudbinske grandioznosti nad pobedom života koji je, zahvaljujuci strahu od smrti, dobio smisao jedne celine. Ne postoji ne-pokret ili totalna pasivnost, sve ima kretanje u predmetu svoje suštinske prirode. Materija je kretanje atoma, energija u energiji, sila u sili, opiranje zbog jedinstva, suprotnost zbog postojanja celine. I svako razbijanje materije do najsitnije tacke njene deljivosti, njene "krajnosti", kreira misteriju zbog nemoci da proniknemo u tu ne-deljivost njenog krajnjeg stanja, odnosno pocetka njene konstrukcije. Citav smisao, kompletna mapa egzistencije koju poznajemo je osnovana i zasnovana na opiranju, sukobljavanju najsitnijih cestica, koje su nevidljive za golo oko covekovo. U samom epicentru atoma se vodi neprekidni dijalog, borba izmedju njegovih sadržajnih elemenata: elektrona, protona, i neutrona. Pocetak materije se gradi na neumoljivom ratu, otimacini, trenju, opiranju, sukobu, kontradiktornosti u samom subjektu materijalne supstance. Ljudsko telo, kao i sve u prirodi funkcioniše na tom paradoksalnom principu dopunjavanja. Život je žarište, bojno polje sila, rat svih protiv svega. A to sve radi budnosti duše, radi životnog ostvarenja u nama i van nas.

Dolazak na ovaj svet covek oznaci borbom, placem, strašnom željom da postoji. Sa neverovatnom snagom se opire smrti, ne-postojanju, da bi postao, da bi se stvorio. To je prva covekova borba, prvi znak njegove pobede nad smrcu. U tom trenu covek je pobedio smrt i postao ratnik života, ali samo trenutno, jer ce ga ideja smrti konstantno pratiti kroz život. Taj dolazeci momenat, osvajanje sebe kroz život je preteca svih buducih izazova ljudskog postojanja. Život se osvaja strepnjom, bolom, patnjom, i svim ostalim kontroverznim ilustracijama straha, koje su naoružale coveka za njegov put kroz prizmu neizvesnosti. Da, covek je naoružan, spreman da odbrani život koji mu je dat na poverenje, jer brani svetinju u sebi, makar i po cenu uzimanja tudjih života. Ta neizvesnost, taj strah od licnog uništenja, kreira potencijal ubice u coveku. Svaki je covek potencijalni ratnik, ubica, spreman na sve samo da zaštiti i produži kontuinirani sistem života, pa makar on bio i jedan cas duži. U tom metežu košmara, želja i neizvesnosti, covek nalazi sigurnost otkrivajuci puno, dovršeno znacenje mira i tišine. U, na izgled zgusnutom, haosu stvara se vizija nebeskog Raja. Radja se ceznja za iskonskim mirom, za konacnom cistotom, ceznja za nepotrebnim dokazivanjem, za nepotrebnom ljubomorom, zebnjom šta cemo sutra jesti, piti, šta obuci. Takvo nevreme burnog života formira sliku o savršenom coveku, besprekorno zadovoljnom bicu objedinjenog sopstvenim razjedinjenjem. Kakva ironija slucaja, paradoks života, rat koji sjedinjuje ekstremne krajnosti i održava budnost životu.

U ljudskoj genetskoj formuli je izražen osecaj samoodržanja, kao osnovna platforma za lansiranje sveopšte aktivnosti životnog sistema. Covek preza od svega, njegov mehanizam alarmantnosti je uvek zapet, radi mimo ljudske volje ili svesti. Ugroženost njegove licne egzistencije može da izazove akumuliranje preteranog osecanja panicnosti, koji prouzrokuje nemoc da se logicno i objektivno rasudjuje. Ugroženost egzistencije nije samo lišavanje osnovnih sredstava za život. Naprotiv, neostvarena ambicija, neispunjeni snovi, nedovršeno duhovno sazrevanje, i sve ono što odvaja coveka od njegovog konacnog ispunjenja, može da bude ugroženost životne egzistencije. A ko je kompletno ispunjen, ko je u celosti dovršen? Upravo taj osecaj ne-dovršenosti, ne-ispunjenosti, cini coveka više nesrecnim nego srecnim bicem. I u tom pokušaju da osvoji srecu on postaje ratnik. Bori se, hoce da osvoji srecu kroz bezbrojne aktivnosti za koje smatra da ga mogu približiti njoj. I svaki put kad mu se ucini da je u tome uspeo, sreca mu izmakne. Jer srecu ne treba osvajati, sa njom se treba združiti, sa njom treba mir i kompromis praviti. Sreca bi trebala da je u službi covekovoj i covek u njenoj, kao uzajamna dopuna jedne sinhronizovane celine. Srecu treba tražiti, otkriti, pronaci, a ne osvajati. Ona je u svakom trenu sastavni deo života, njena je otadžbina ljudski osecaj.

Covek osvaja samoga sebe. Sve osobine koje poseduje, koje su vec u njemu on hoce da osvoji, hoce da ih porazi, da ih stavi u svoju službu. Sve što covek radi, radi da bi zagospodario, ovladao sopstvenim emocijama, da bi tako postao upravljac svoje sudbine. Razum covekov je sa jedne strane provalije, a sudbina sa druge. Ne može da je dozove, ne može da izgradi most izmedju sudbine i sebe, jer je u konstantnom sukobu sa emocijama, sa samim sobom. Tu pocinju svi ratovi, to su najveci ratovi covecanstva, pocev od atoma u coveku, coveka u coveku i coveka u društvu i .... Paralelno tome, ratovi kreiraju ideju o miru, stvaraju osecaj blaženstva, ceznju za savršenim stanjem postojanja.

III

Sa dolaskom na ovaj svet nije se rodio samo život, vec se rodila i smrt.

Život je tvorac smrti, kreator njene suštine. Isto kao što je i svetlost kreator mraka, jer da nema svetlosti mrak ne bi postojao ili obrnuto. Kada se covek rodi on pocne uciti kako da živi, a isto tako i kako da umire. Jer samo kroz suštinsku ideju umiranja razumemo smisao života. Onaj svet tamo je i ovaj svet ovde, to je jedan isti svet i on je svugde, samo su nijanse tog sveta razlicite, kao stepeni kreativnosti, koji se projektuju u saglasnosti sa našim licnim ubedjenjem, koji se prelamaju u bezbroj paralelnih svetova. Vraticemo se odakle smo i došli, ali bogatiji, iskusniji i mnogo svesniji o apstraktnosti slike sveta u kojoj živimo. Covek je došao iz stanja svesti u stanje spoznaje te svesti, vraca se tom stanju noseci knjigu informacija, vraca obogaceni duh duši. Došao je iz sveta snovidjenja u tacku saznanja o sopstvenoj bitnosti. Stigao je iz žiže života, iz prizme kreativnosti u svet mogucnosti, u svet simetrija, u svet muzike, u svet haosa radi života i života radi haosa. Seca se covek svoje postojbine, svoje duše, svog boravka u vecnosti. Zna svoje mesto u vrtlogu mogucih ostvarenja.

Dubinu života covek meri uspesima, ambicijom obicnog preživljavanja, zaboravljajuci da život ne treba uopšte meriti, vec doživljavati. Život treba osecati celim svojim bicem. Ne samo culima, vec i cuvstvima treba doživeti celog coveka, a "ceo covek" je skup svih ljudi, covecanstvo. Covek se boji smrti, neizvesnosti, ali duši nije nepoznato umirati, zna duša šta je to. Umirala je ona bezbroj puta, u sebi zbog sebe, zbog svoje budnosti, zbog svog savršenstva. Zna duša za prelazak preko praga svetlosti, zna ona gde su putevi, gde su zakopane formule, jednacine, elementi koji podržavaju svetlosnu izmenu reci i ideja pretvorenih u sliku. Taj prelazak u drevno stanje savršenstva, u zasluženu kolevku mudrosti, je njen neizbežni cilj, njen sveti zadatak.

Onaj koji svoje telo gleda kao projekciju ideje, kao senku originala, kao let jastrebova ili kao cistu ljubav prema istini, ne vidi smrt, vec nužnu potrebu slike sveta da se emituje kroz kružne stepene razlicitih dimenzija. Sve što više upoznajemo sebe shvatamo da to nismo mi koji živimo zbog sebe, vec zbog sveta koji se konstantno gradi kroz nas i u nama. A svet je vecan i zato covek koji to shvati nikada ne može da umre. Svaki covek oseca da je uvek bio i da ce uvek biti. Strah od smrti je opsena, varka, magija realnosti koja namece svoje grube zakone pretvarajuci ljudsku zabavu postojanja u ozbiljnu dramu života. Bez ideje smrti, i bez njenog suštinskog doživljaja, život bi bio smešna trgovina ljudskim emocijama: Ne bi postojala težina osecajnosti, ugasila bi se dubina ljubavi, zamrla bi mašta, nestali bi snovi, potonule bi elementarne želje covekove i konacno ovo ne bi bio život koji mi poznajemo.

Smrt ne treba poraziti, ne treba se boriti protiv nje, ona nije naš neprijatelj. Kako cemo poraziti neprijatelja kojeg ne poznajemo, kojeg nikada nismo videli i za koga ne znamo da sigurno postoji. Zašto se plašiti necega što nikada nismo iskusili? Treba pobediti strah pred životom, treba eliminisati i spržiti strah od samoga sebe. Jer naše individualno Ja kreira sve te strahove, kroz to Individualno Ja ulazi sve ono što mi dozvolimo da prodje: aveti, kompleksi, mrakovi, vampiri, želja za dokazivanjem, osecaj malenkosti, potreba za vlašcu, strah od neuzvracene ljubavi i sve ono što ruši mostove koji vode do prave istine, sve to izgradjuje barijeru koju je teško probiti da bi se došlo do istinskog univerzalnog Ja. To univerzalno Ja se ne plaši onoga cega se obican ljudski stvor boji. Otuda, svako približavanje tom univezalnom Ja umanjuje ljudske strahove i bliži coveka svom iskonskom izvoru.

Treba ici u susret strahu, treba hitati životu u zagrljaj svim svojim snagama, svojim ovozemaljskim sredstvima se treba suprostaviti najvecem neprijatelju covekovom, a to je COVEK. Strah je drevna poluga za održavanje harmonicne ravnoteže u coveku, ali ako nadmaši ljudski smisao za objektivnošcu, ako potisne osecaj stvarnosti, može postati razbijac temelja svrsishodnosti ljudskog opstajanja. Ocigledno je da ideja umiranja, ideja nestajanja i uništenja našeg tela, asocira na prestanak licnog života. Nemoc da proniknemo u tajnu životne povezanosti, u njegov neuništiv tok, nesposobnost da zakoracimo u centar njegovog vrenja, distancira coveka od generalne reke kreativnosti, stvarajuci izolovanu senzaciju licnog ega i života. I samim tim umanjuje svesnost i osecaj pripadnosti neuništivom smislu postojanja, dozvoljavajuci strahu od licnog išceznuca da se u velikim kolicinama nastani u coveku.

Strah od smrti je strah od sebe samog, od znanja koje potiskuje osecaj, znanja koje hoce da bude logicno i koje ne daje pravoj suštini intuicije da ispliva na površinu i poistoveti se sa tom besmrtnom, kosmickom rekom života. Ubedjenje o sebi, kao distanciranom, odvojenom entitetu, stvara taj jaz, provaliju izmedju licne svesti i sveopšte intuitivnosti. I zato, sve što dublje živimo kao ovozemaljski ljudi, sve smo udaljeniji od pravog Ja, od suštinskog Ja, od one znacajnosti sebe samog. Preterana borba da sebe ostvarimo zemaljski, da se obistinimo telesno, taloži okoštale slojeve zablude, koji zamagljuju cist pogled prema pravim vrednostima, prema neophodnim aktivnostima koje su od životnog znacaja za coveka, za njegovu pravilnu pripremu i odlazak u drugu sferu ispoljenja. Pravilni balans odnosa izmedju znanja, logike i intuitivnog osecaja je poremecen, neuravnotežen, i zato ogromna vecina ljudi ne doživljava svet u sebi, niti sebe u svetu. Dok strah kao neminovna kategorija preovladjuje, uvodeci coveka u stanje apatije, mizerije, u stanje krutosti i krajnje destabilizacije njegovog harmonicnog postojanja.

Mi nismo sigurni za druge da postoje, da su živi i da su živeli, vec to teoretski zakljucujemo. Medjutim, to može da bude samo naša individualna imaginacija, možda svet samo zamišljamo takvim. Isto se može sumnjati da oni za koje mislimo da su umrli, da nisu zaista mrtvi. Ako nismo sigurni tudjih života ne mozemo biti sigurni ni tudje smrti. Covek se nije uverio ni u svoj sopstveni život, ne tumaci uzrok svog licnog postojanja, niti poreklo svojih misli zna, a starost emocija koje ga obuzimaju ne može da doživi izvorno, kako ce onda reagovati na smrt sa kojom se rodio, koja boravi u njemu od samog njegovog ljudskog nastanka.

Covek ne bi znao da postoji i da se rodio, da ga strah od smrti ne podseca na to. Niko ne zna šta je smrt, šta je to kad nestane svesnost o licnom osecanju postojanosti. Jer i Smrt je osecaj, ili je to momenat gde svi ljudski osecaji zamru, nestanu, ugase se? Covek živi smrt, nosi je u sebi od pocetka spoznaje života, stvara je elementarnom ljudskom potrebom za životom. Sav život je neprekidno umiranje radi neprekidnog radjanja, a sve to radi budnosti univerzalnog usavršavanja duše. Covek hoce garanciju o vecnom životu. Nece da je uništiv, smrtan. Boli ga pomisao na smrt, vredja sva njegova ljudska cula, intelekt, otvara nova pitanja o tome, zašto se uopšte radjati, postojati i stvarati u ovako lepom svetu, ako moramo sve ovo napustiti i otici u vecni mrak? Da li je smrt mrak ili svetlost, smiraj ili neka nova igra misli, neki novi ples emocija u misticnoj viziji ljudskih snovidjenja?

Ništa ne umire, sve se radja, neprestano kreira i ostvaruje u razlicitim dimenzijama. Nema smisla tragati za tragom ako se vidi, niti tražiti smrt ako je vec imamo. Treba tražiti razlog zbog cega želimo da umremo, i tada cemo shvatiti suštinu života, kao i uzrok našega života. Ocigledno je da jedan deo nas želi da umre, želi da se transformise, re-kreira, nastavi da se krece u pravcu savršenog. Isto kao što covek ima volju za životom, on mora da ima i volju da umre. Jer to je cena sa kojom placamo život, ulazak u arenu svemogucnosti. To je paket života, sudbinska krajnja tacka ljudskog puta. Živeti smrt ili umirati život. Živimo da bi smo umrli ili umirermo da bi smo živeli, da bi se neprekidno radjali, regenerisali, i držali smisao stvarnosti u budnom stanju? Jedan dan ima 24. casa, zovemo ga "dan" iako sadrži noc u sebi, i svetlost zovemo "zrak", iako sadrži foton tame u sebi. To je taj uzvišeni princip jedinstva, koji se deli, razlucuje kroz percepciju našeg shvatanja, kroz moc našeg osecanja.

Covek je: smrt, život, ljubav, istina ili Bog? Ako znamo ono što su naši drevni oci znali i ako znamo da ce ovo što danas mi znamo znati buduce generacije, onda je ideja vecna, misao neuništiva. Ako osecamo kao što su ljudi od pamtiveka osecali, i ako buduce generacije budu osecale na isti nacin, onda je emocija vecna, neuništiva, stvarna reka života. Šta onda umire, šta se srozava i nestaje nego identitet, ego licnosti koji je bio nastanjen u umirucem i prolaznom telu covekovom. Nismo postojali pre nego smo se rodili, ali nemamo osecaj ne-postojanja u drevnoj prošlosti. Kao da smo bili sastavni deo covecanstva od samog postanka. Kao da smo bili ucesnici svih velikih i malih istorijskih dogadjaja. Gušili smo se u krvi Aveljovoj, plovili u barci Nojevoj, osecali muku antickih robova, doživljavali uživanje i slavu egipatskih faraona, prisustvovali Hristovoj golgoti. Sve postoji i postojace kroz covecanstvo, kroz krv i osecaj jedinstvenog i jedinog, kompletnog COVEKA.

Šta onda umire?

O EMOCIJAMA I LJUBAVI

Teško je i zamisliti ovaj svet bez opipljivog dokaza osecajnosti. Logici ljudskog cula su potrebni dokazi postojanosti ovoga sveta. Ljudski razum je uvek okrenut prema izvorištu sumnje i neizvesnosti. Da li coveku više odgovara da je ovaj svet iluzoran, varljiv i da je sve samo jedan san, projekcija ideje koja ce svakog casa da se rasprsne, ugasi, da nestane, ili da je sve ovo realnost vecnog stanja univerzalne svesti? Logika kojom covek raspolaže je moc njegovog dometa, granica njegove dubine razumskog bica, instrument kojim on tumaci i prihvata ovaj svet. Covek traži korene sopstvene emocije u ljudskom razumu, hoce da strpa svu osecajnost u suvoparno rezonovanje, u hladnu fizicku opipljivost sveta, hoce da je utka u svoju misao, u centar svog ljudskog razuma. Paradoksalno, covek oseca mislima i idejom koordinira svoje osecaje, jer um je organ osecajnosti koji konstantno izgradjuje svet emotivnosti. Da nema svesnosti o licnom osecanju koje dolazi iz misli, ne bi ni covek funkcionisao na nacin na koji funkcionise.

Osecaj je smešten i u coveku i van njega je, povezuje sav sistem egzistencije kao jedno ogromno magnetno polje refleksa mehanicke harmonije. Isto kao što se voda u okeanu nalazi u ribi i van nje. Ni jedan individualni osecaj ne može funkcionisati odvojeno, mimo svoje univerzalne prisutnosti. Svi individualni osecaji su sinhronizovani i uskladjeni sveopštem ritmu kolosalne osecajnosti. Ljudski osecaj je kao travka koja se radja iz zemlje, bivajuci njen dovršeni proizvod. I ljudska emocija je zaokruženi proces celine, ideje koja sebe doživljava kroz sve ispoljene osecaje kao jedinstvo, u jednom komadu, u jednom dovršenom odjeku budnosti.

Koren života je osecaj, osnovna platforma svega postojeceg izvire iz tog sveopšteg, univerzalnog osecaja. Sve potrebe, ljubavi, nagoni, želje, patnje, neostvarene srece, celokupni odraz života je eho tog osnovnog osecaja, te celine. Uzrok života je neizmerna potreba za osecajem budnog stanja, svesnost o sopstvenoj budnosti. Da bi ideja uopšte mogla da se sprovede u delo, kao plan, kao misaona sinteza, mora postojati želja, odnosno osecaj u samoj žiži, u samom žarištu ideje kao pocetnog, kao inicijatora za izgradnju mehanizma o svesnosti sopstvenog ispoljenja.

Misao je osecaj, isto kao što je i namera-volja, ili kao što je želja ideja koja nas vodi napred. Covek je podelio esencionalni stvaralacki koncept života na MISAO i OSECAJ, a to je neodvojivo svojstvo univerzalne celine, isto kao što su elektron, proton i neutron jedinstvo atoma. Misao je osecaj, osecaj je budnost, budnost je samo-spoznaja sopstva. Ljudska logika je opšivena i ogranicena individualnim egom, koji stvara ubedjenje o postojanosti sadržaja u nama i van nas. Logika je izum, nastao iz covekove potrebe da dokuci i protumaci smisao sveta, smisao sebe samog, svoj licni odnos prema stvarima koje ga okružuju i konacno, da protumaci svoju licnu povezanost sa univerzumom. Ego-logicnim posmatranjem sveta covek je zapostavio smisao jedinstva "misli i osecajnja", zanemario je iskonsku zajednicu, onu nerazorivu alku istine, pobedu nad neistinom i nebudnošcu, i eventualno, pobedu života nad smrcu.

Apsurdno je i pomisliti da mozak proizvodi misli. Mozak je možda instrument u službi generalne ideje, kroz cije se mehanizme aktivnosti ta ista ideja ispoljava u malim segmentima i u odredjenim kolicinama vrši svoju namensku funkciju. Ko može dokazati da celo telo covekovo nije taj instrument preko koga se "misao i osecaj" manifestuju? Konacno, sva priroda je manifestacija istog. Jer viši stupanj inteligencije i njene volje je zastupljen u celoj prirodi, u svakoj celiji ljudskog organizma atomi rade mimo naše volje, mimo uticaja našem ljudske inteligencije ili znanja. U svemu boravi budnost te više inteligencije koja održava harmoniju odnosa svih ispoljenih predmeta u prirodi.

Covek ne zna šta je to u njemu što oseca, koji je to organ koji reaguje na dogadjaje u njemu i van njega? Šta je to u ljudskom bicu što se divi lepom, što se grozi ružnog, i konacno, šta je to što živi u coveku? Ali covek zna da je živ, ne samo što to oseca, vec zato što to i zna i oseca, a znanje je misaona kategorija.

Predjeni put života, sicušni pomak prema lavirintu isprepletenih stvarnosti, dovodi nas do više spoznaje, do saznanja o tome šta su to trenuci, šta je to vreme trajanja nas samih. Kažu da smo se desili, da se desio život i sada ga treba ostvariti, uspentrati se treba po toj mreži vecnosti koja stoji, kao nepomicni kip, kao fotografija iscedjene realnost. Ljubav, ona se nije desila sa našim dolaskom na ovaj svet, ona je uvek bila i ona ce uvek biti. Sve što protice, što se radja je ljubav, ona je i sve što umire, što vene, što se lomi, truli i usrecuje, sve je ljubav. Svet je ljubav, covek je ljubav, puzanje crva po neravnomernoj kosoj površini zemlje je ljubav, iskrivljena kaktusova senka po pešcanoj pustinji je ljubav. Sve što u sebi ima smisao o postojanju je ljubav. Jer i strmo i neravno imaju geometrijsko poravnanje u svojoj moci da vole. Osim coveka, sve ostalo ima moc da voli, da opstaje, da živi, da se inkarnira, jer kreirati sebe je najuzvišeniji stepen ljubavi. Otkriti se u apsolutnom, vec stvorenom je ljubav prema ljubavi za cistim postojanjem. Lako se voli ocigledna istina, mnogo teže se voli ona istina koja se samo naslucuje, u koju se sumnja, koja nosi zapaljivu iskru iskonskog istraživaca, koja kao baklja tek treba da osvetli skriveno blago intelekta u našem znatiželjnom bicu.

Covek je najlepše bice kada voli i kada je svestan te ljubavi. Tada se duša ispoljava kroz telo, koje postaje cistom dušom. Duša se divi jer je uzbudjena i budna svetlošcu sopstvene kreativnosti, ushicena ekstazom opipavanja sebe kroz ljubav. Samo cista ljubav može uzdici coveka na nivo posvecenja, do koncentricnih krugova postojanja, gde naše bice postaje sastavni deo univerzalnog Ja. Cista ljubav je naklonost prema istini, pravdi, koja slobodnim ispoljavanjem govori o izvornom poreklu bica, o njegovom postanku - jer bice se uvek ostvaruje, uvek usavršava. Hoce covek da je stalno zadovoljan, srecan, blaženo uzdignut. Da ga stalno prožima ta ekstaza nebeskog orgazma, koja vaskrsava mrtve, leci bolesne i uliva konkretnu nadu u bolje sutra. Život je veselje, radost, krepka iluzija stvarnosti, melodija stremecih želja koje dolaze iz panicnog vrtloga straha, sve teži da uspostavi kontakt sa covekom, a covek cesto ne razume govor prirode, ne shvata smisao sveopšte harmonije u celosti. Jer onaj koji sebe ne voli, ne priznaje svevišnju kreaciju u sebi i van sebe, negira Boga i samim tim negira istinu o svom postojanju, odnosno život u celosti. Covek koji nije našao razlog da obožava neprekidno smenjivanje carobnih ciklusa u prirodi, ne može biti svesni ucesnik licnog života, on samo egzistira, a ne živi. Jer život treba da se oseti, prihvati u celosti, prizna i doživi kao takav. Ko nije shvatio da je u reci punoj vrtloga, vec misli da je na suvom, nece ni pokušati da pliva. Ali on nije mrtav, vec pasivna, ili manje aktivna, energetska formula u kružnom kretanju ljudskog talasanja. Otuda covek ne obožava sebe sebe radi, vec se divi onom unutrašnjem epicentru svoje duše, koji ga direktno vodi do savršenog smisla njegovog izvornog postojanja, podsticuci ga da se poistoveti sa svepostojecim okruženjem, jer u svemu tinja iskra istog života koja i njega krasi plamom nebeskog zraka.

Živeti znaci voleti i voleti znaci živeti. Oni koji ne veruju u vecnu ljubav vec su mrtvi, tacnije nikada se nisu ni rodili. Covek ne treba da razume da bi voleo, on treba da voli da bi razumeo. Jer, covek voli stvari koje razum uopšte ne mora da protumaci ili shvati. Lepota se ne shvata razumom, vec potrebom, osecajem koji izbija iz centra, iz srži bica, iz unutrašnje gladi za istinom. Kada smo napušteni, usamljeni, ucveljeni i ojadjeni, stvara se iskra koja nas nagoni da istražujemo, da se borimo, da re-kreiramo sebe, jer samo tada ce razum biti svestan emocije, odnosno ljubavi, koja ce mu doneti iskonski mir i zadovoljstvo u procesu usavršavanja.

Emocije su polazna i krajnja tacka covekova, pokretacka energija misli i otvorena knjiga života. Jer život pocinje sa osecajem, dolazimo sa placom na ovaj svet, prolazimo kroz svet upijajuci u sebe svaku cesticu bola, patnje, agonije, ali i ushicenja, mnogo malih ljudskih zadovoljstava, koja se na kraju ipak zaokruže u jedan stepen dovršenog ljudskog ispunjenja. Sve su to niti života koje kao stubovi drže realnost na nivou moguceg ispoljavanja.

Imati ljubav prema istini je isto što i biti istina, covek je istina i ona je u njemu. Jer, da bi se drvo zapalilo ono mora nositi u sebi potencijal vatre, da bi voda isparila mora imati predodredjeno znanje o isparavanju i da bi covek voleo on mora biti istina. Covek ce voleti ono što nosi u sebi, jer eho svega ispoljenog vec boravi u njemu. Divice se sopstvenoj lepoti koju ima u svom bicu, a koju ce tražiti van sebe radi potvrde, radi uverenja da svet nije iluzija i da je sve ovo stvarnost. Priznace egzistenciju onoga što se nalazi u njemu i van njega. Ne može se voleti plod jabuke, a da se ne voli zemlja koji taj plod radja. Ne može se voleti ni svoje dete, a da se predhodno ne prizna, prihvati i voli istina o postojanju svog deteta. Samo tada ce covek moci da voli, odnosno znace prave vrednosti svega onoga što mu se bude nudilo kao plam vrhunskog trajanja stvarnosti u njemu. Svi strahovi, uzbudjenja, apatija naneta pomišlju na smrt, elektricitet srece na osvojeni tok života, sve ima smer protoka u cijoj je prizmi covek centralna figura, kanal kroz koji beskonacnost huci svemirskim žarom budnosti.

Život je uzrok ljubavi, iz te neophodnosti se radja spektar svih kategorija potrebnih za usavršavanje covekove svesti. Dokaz života je dodir nas samih, jer kroz živu energiju emotivnosti mi se bolje osecamo, dublje živimo, istinitije i intezivnije postojimo. Sve odiše ljubavlju, u svakoj se pukotini sveopšteg postojanja nalazi ljubav, kao pokretacka snaga svega stvorenog, svega dovršenog. Ispod površine manifestovanog bruji lava ljubavi, koja konstantnim treperenjem održava carobni krug života. Volja univerzalnog, ili ljubav univerzalnog, je rastegnuto sudbinsko platno iz cijih porica izranjaju svetovi kreativnosti u razlicitim bojama, lepeza sveta kao basta nekog rajskog naselja, negovana nežnom brigom predanog baštovana.

Covek nosi sve karakteristike univerzalne i uzvišene ljubavi u sebi, jer covek jeste ljubav. Lik cele prirode odjekuje kroz prirodu coveka, kroz njegov rad, njegovo delo stvaraoca u stvorenom. Po toj akusticnoj noti života, po imaginaciji realnog, covek se penje, pokušavajuci da bude orginalna rukotvorina sebe samog, da bude oblicje svoje iskonske namene, lik sveopšteg u jednom ili jednog u svemu. On ne treba da se trudi da voli, to je svojstveno svakom zivom bicu. Ljubav je gorivo životu, esencionalni fluid duše i stimulans putu koji prelazimo laganim, ali pohlepnim koracima po zvezdanoj stazi saznanja. Sve govori o ljubavi i sve nosi pecat tog žara. Kada mislimo da smo ostavljeni i usamljeni, kada osetimo da postojeci princip imaginarnog zataji, kada ga najviše trebamo, putevi moguceg se otvaraju pred nama, govoreci o samo jednom cilju ostvarenja: cilju ciste ljubavi prema iskri života.

Voleti nekog znaci udovoljavati svojim licnim potrebama, tražiti potvrdu sebe u drugom, osetiti sopstvenu misao kako tumara po emocijama osobe koju volimo. Momenti odredjuju kada cemo i koliko koga voleti. Najuzvišenija nit kretivnosti je osecaj pripadnosti samome sebi, voleti ono univerzalno što iskonski boravi u nama. Mi smo upravo onoliki koliko se utisnemo u druge, koliko nas drugi prime, jer tada se možemo ogledati u realnoj slici sopstvenog odraza ljubavi. Svaki covek nosi u sebi ceo svet, ali to sazna tek kada zavoli svet kroz sebe, kada dodirne ono uzvišeno bivstvo u sebi. Samo onda se može voleti sve drugo i sve strano, jer sve strano je otkriveni potencijal nas samih. Nikuda ne trebamo ici da bi smo se sreli sa onim što mislimo da možemo voleti, jer sve vec nosimo u sebi, ono spolja je samo potvrda, eho naše unutrasnje gladi za konstruktivnim otkrivanjem beskonacnosti u drugima.

Ljubav je dimenzija naše licnosti, što više volimo to ubedljivije postojimo. Što više osecamo to konkretnije doživljavamo sebe, svoj licni život, svet u celosti, a doživljavajuci sebe mi hodamo po tihim strunama vecnosti. Afinitet prema necemu je samo želja da se sjedinimo sa onim antickim, da ostvarimo uzvišeno bice u sebi. Ljudi ne ulaze u ljubav poluotvoreni, vec celi, ali kapaciteti razlicitih ljudi su drugaciji, stoga nam se cini da ljudi daju samo pola ili mali deo sebe, medjutim, svi daju ono što imaju i onoliko koliko mogu. Onaj ko traži moc, vec je otkrio slabosti u sebi, ko traži mir beži od nemira, a potraga da se pronadje ljubav je objavljeni rat preziru i mržnji. Neki ljudi nikada ne osete pravi smisao ljubavi, jer preterani strah od života stvara nesigurnost pred ostalim ljudima, što prouzrokuje duševno zatvaranje u sebe i elementarnu izolovanost od sveopšteg energetskog kola života. I zato takve duše uvenu u sopstvenom moru stradanja, uvek negirajuci svet i samim tim potisnu sopstvene potencijale do samoubilackog duševnog uginuca.

Greh je stvorio viziju cistoce duše, o tome šta plemenitost treba da predstavlja. Greh nas je približio božanstvu, uzdigao nas do spoznaje lepog, prosvecenog i onog andjeoskog u coveku. Da nema osecaja krivice, zar bi se covek uopšte usavršavao, jer kajanje oplemenjuje, govoreci nam o tome da možemo biti mnogo bolji, savršeniji u svemu pa cak i u shvatanju nepravilnosti, kao elementarne poluge u mehanizmu dobrog i harmonicnog. Otuda i mržnja, kao jedna od znacajnih potvrda ljubavi, egzistira na uštrb uzvišene ideje ljubavi. Mržnja nas podseca na sopstveni bol, na prezir prema svetinji u nama. Mrzeti znaci inficirati bol u sopstveno bice, praviti grc jeda i nesigurnosti, koji prerasta u mentalni zatvor, u krajnji pad, u lom ljudskih ideala. Svi imaju potencijal da vole i mrze, samo je pitanje šta ce u datom momentu preovladati horizontom svakodnevne realnosti. Secanje na mržnju održava plam ljubavi u coveku, isto kao što i secanje na smrt održava i podstice život. Bez potencijala mržnje u sebi ne može se dotaknuti ni ideal ljubavi. Bez cestog prizvuka gluposti plamteci intelekt bi zamro, bez unutrašnje spoznaje onog šta možemo ne-biti, šta možemo ne-postati, ne bi smo nikad težili uzvišenim ciljevima života. I zato, prag preko kojeg moramo preci je objektivno shvatanje realnosti, ono šta ostavimo iza te realnosti je granica onoga što mi konstantno stvaramo u sebi, a ono iza te granice je trag kuda smo prošli, da bi smo stigli ovde gde se upravo nalazimo. Pogled u buducnost satkan je nadanjem, ne samo za bolje sutra, vec za kontinuirano re-kreiranje samoga sebe, a obzirom da smo mi prozor u beskonacnost, šta nas može kompletno dovršiti, šta nas može ispuniti.

Onaj ko ocekuje od ljubavi samo blaženo zadovoljstvo, bez neprijatnosti, bez neizvesnosti i primese ljudskog izgaranja u samoj ljubavi, udiše bol. Jer ljubav je nemoguce i zamisliti bez naizmenicne igre patnje i zadovoljstva. Ljubav je najuzvišeniji, najkonkretniji dodir realnosti, jer covek se najjace projektuje kroz emociju ljubavi, ona se kao takva manifestuje kroz sveopštu prizmu svega u svetu koji mi zapazamo.

Voleti ponekad je isto kao i živeti na momente, jer ljudski život iziskuje ljubav u svakom ispoljenom trenu. Realnost covekova je konstantno ispunjena težnjom da voli. Elementarna ljubav prema sebi je poštovanje istine, kao tvorca života, u cijem se vrtlogu covek nalazi kao jedan od pokretackih tockova stvarnosti. Samo kroz sebe covek može voleti i ostali svet, jer on je kanal koz koji prolazi sirovi svet slika, izlazeci iz njega rafinirano, kristalizovano, on vraca prirodi tu sliku u jednom dovršenom stepenu izgradnje. To preradjivanje sirove slike sveta je cisti koncentrat emotivnosti, odnosno proces usavršavanja duše covekove.

O DUŠI

Ceo svet je opsena duše, ceo svet jeste duša. Ona nije mirna i nepokretna, vec vrlo pokretna, jer u tom pokretu i leži tajna mira, tišine i nepokreta. U srcu uragana duša nalazi totalni mir, u srži vulkana duša bdi o vecnosti i o budnosti. A šta je budnost do svesnost o ne-budnosti, znaci odvojenost od mrtvila nepostojanja. Budnost je ljubav, budnost je svet dešavanja u celokupnom prostoru i vremenu stvorenog. Vreme i prostor su odjek, eho - budnost duše. Ljubav je stvarnost. I mržnja je stvarnost, jer proizilazi iz ljubavi, prezir i pasivnost su stvarnost, sve što se manifestuje je budnost duše. Naša radjanja, život, naša umiranja i sva naša agonija o pronicanju u zonu zabranjenog je budnost nas samih, odnosno budnost duše.

Ako je sve ovo san, onda je i ideja o stvarnosti duše isto san. Opsena, carolija nemoguceg je samo dokaz moguceg i stvarnog. Duša je jedna i jedina, ali u vecitom ciklusu isparavanja ona se obnavlja i regeneriše do samih kapi sopstvene odvojenosti od sebe same, da bi se iz daljine bolje ogledala u svom okeanu beskonacnosti. Mi smo te kapi, a naše emocije su krila koja odvedu tu kap duše dosta daleko od okeana, da bi se ona ogledala u vodi besmrtnosti.

Ništa se ne može uporediti sa dušom, jer sve i jeste ona. Kako se može covek uporedjivati sa samim sobom, a da se ne podeli u dva coveka. Tako je i sa dušom, ona ne treba da se ujedinjuje, jer to je njoj svojstveno i prirodno, jedništvo je neminovno, isto kao kada se kamen baci u vazduh, on mora pasti na zemlju. Sve što odlazi od nje, njoj se neizbežno vraca, jer to što se vraca je deo nje, to je ona. Duša mora da se otcepljuje i razdvaja od jedinstva, od sebe same, radi budnosti, jer samo tada njena budnost može da stvori ljubav, želju, miris života. Život je ljubav i ljubav je život, obe kategorije su proizvod istine koje drže dušu budnom.

Niko nema monopol nad dušom, svi smo žive duše i svi imamo pravo na sebe. Na pojam života reagujemo aktivno, jer sve je pokret, ne postoji nepokret ili apsolutna nulta tacka pasivnosti.

Život je opsesija koja se doživljava realno kroz stvarni ukus bola, neizvesnosti, nadanja, ushicenja, ljubavi i mnogo toga što cini svet carolije i opsesije vrlo opipljivim i realnim. To su sveti principi duše, to je taj plam budnosti koji se nikada ne ugasi, držeci i podgrejavajuci beskonacni okean tišine da se ne uspava.

Duša se ne može izmeriti, ali se može doživeti i sam taj doživljaj bi bio merna jedinica za onog, ili ono, što nju doživljava. Nije duša samo van coveka, ona je i u coveku, ona je taj covek koji nehoteci hoce da živi. Živi zato što samo tada, u osnovi svih svojih bujanja, duša opipava sopstveno strujanje sebe same. Ko ce coveku garantovati da i drugi oko njega postoje i da sve ovo nije plod njegove imaginacije, ako on ne oseca tudje živote skoro isto kao svoj licni život. Govoriti o duši kao necemu stranom, što postoji van coveka, je prosto nemoguce, jer covek, kao i sve ispoljeno, vec je nerazdvojivo jedinstvo duše. I zato, duša se ne treba ujedinjavati da bi se stvorilo stanje ljubavi i budnosti, ona je vec jedinstvo koje covek treba prepoznati i prihvatiti kao takvo. O tom jedinstvu govori sve u prirodi. Cak i ratovi medjuljudski su otcepljenje od jedinstva, raskol i razjedinjenje celine radi ritmickog pulsiranja i direktnog potvrdjivanja nje same. Cela priroda peva himnu o jedinstvu duše, jer ona se ogleda u svakoj pori sveopšteg ispoljavanja, jer to je ona, to je taj pokret nepokreta, to je taj mir nemira i to je ulica u kojoj sve price pocinju tamo gde kraj i ne postoji.

Sve su duše ciste, kao što se i sve zvezde neba vide kristalno u vedrim satima letnje noci. Duša se razjedinjuje u bezbroj tonova, koji su uskladjeni sa datom slikom života u celosti. Kao što se razliciti zvucni tonovi uskladjeno cuju u melodiji koju covek voli. Jer jedan ton sam po sebi ne nosi težinu sveukupne drame muzickog koncepta. U jednoj simfoniji ima razlicitih tonova, cistih, prljavih, grubih i .... Sklad razlicitosti je harmonija stvarnosti.

Od samog pocetka postojanja covek nosi sve prethodne nivoe evolucije u svome bicu i zato mi imamo taj osecaj da smo uvek postojali i da cemo uvek biti. Svaka duša je deo Božanskog i tome neizbežno i pripada. Ona zna gde je njena otadžbina, kao što mi znamo ko su nam majka i otac. Naša svest teži da bude svesna duše i kada to postigne tada mi pocinjemo da živimo. Jer do tada smo samo egzistirali. Duša se obogacuje ovozemaljskim iskustvima, vecito se usavršava, jer mi svi smo, kao i sve u prirodi, delovi tog Bozanstva.

Duša ugadja telu sebe radi, jer sve što telo oseca to duša doživljava. Ljudskoj Duši ce uvek nedostajati sopstveno ispunjenje, radi potrebe za beskonacnim usavršavanjem. Kružni put njene manifestacije izaziva vecito varnicenje (trenje) po samoj putanji sopstvenog kretanja. Ta varnicenja su pokretacki tockovi duše ljudske i dokaz njenog kretanja, njene gipkosti i njene namere da se uspenje na vrh, tacke savršenstva. Što znaci da u samoj duši postoji nezadrživa želja za uspehom, a to je nacin njenog postojanja, jer njena želja za usavršavanjem je elementarna platforma za sva ostala ljudska stremljenja ka uspesima bilo koje vrste.

Za generalno stanje perfektnosti duše, postoji samo volja da se usavrši. Cak i najokoreliji kriminalci žele da budu najbolji u onome šta rade. Najveci razvratnici nastoje da budu nenadmašni u onome što su izabrali za svoj krajnji cilj uspeha. I u takvim situacijama duša nalazi svoj tok kretanja, izlazeci iz svake situacije kao pobednik u svetu sopstvenog uspeca. Ona ne treba da veruje u svoju besmrtnost, kao što to svest covekova njemu nalaže, zna duša da je vecna i zato ono što je za covekovu svest tragicno za nju je možda krajnje korisno. Zrak sunceve svetlosti prodje kroz najprljavije predele kugle zemaljske, a ipak ostane neuprljan i cist, uvek se vracajuci svom izvornom Suncu.

Šta odvaja coveka od ovog sveta jedinstva? Šta je to što stvara ego, osecaj licnosti? Da li ovo malo kože, mesa i kostiju što, egzistirajuci kao covek, stvara ubedjenje o licnom svojstvu. Šta je to kad boli, kad se pati, da li se to završava u coveku ili putuje dalje - do nekog drugog, do sveta u kojem svi živimo svacije živote, a da toga i nismo svesni. Koliko puta moramo još da poželimo, da bi se uverili da postojimo? Koliko se puta još moramo cuditi da bi se uverili da smo to mi, a ne neko ili nešto drugo? Cudna je smeša covek, kad mereci svet postavlja granice sopstvenoj dimenziji prostiranja. Ništa u njemu ne miruje i sve nalazi odjek u neiscrpnoj dubini njegove budnosti. I kad se ta budnost umanji, onda i on slabije postoji, kao covek koji je svesan svoje duše.

Samo ispoljavanje manifestovanog je vec dodir simetricnih krugova u entitetu duše. Svaki je covek rodio samog sebe. Naše majke i naši ocevi su naše želje da se rodimo, da postojimo i da iskoracimo u nepreglednost zamracenih svetlosti nas samih. Duša kontinuirano proizvodi sebe samu, kroz sav vidljivi i materijalni svet. Zato smo svi mi žive duše. Mi smo slobodni da volimo da bi smo živeli, i živimo da bi smo bili slobodni da volimo, ne po izboru misli, vec po potrebi stvaranja sebe samih. Duh ništa ne može sputati, naprotiv, ono što nam se cini da sputava duh, zapravo je njegova kristalizacija. On se izoštrava kroz naše ljudske prepreke, uzdižuci se uvek preko sopstvenih ljudskih zamisli o životu kao pocetne i krajnje tacke našeg razumevanja duše. Duhovni rast je neminovan u svakom ljudskom bicu, kao uslov opstanka u celosti. Jer svaki pokušaj da se opstane, da se preživi i uz to doživi sve što je u paketu svih ljudskih karakteristika je ništa drugo, do duševno uzdignuce samo po sebi.

Ljubav je razjedinjenje, odvojenost duše od sebe same, da bi se ogledala u raznim vidovima ponovnog ujedinjenja. Mi smo svi jedno, tek kada se uzajamno volimo, kreiramo i prepoznamo ono drugo. Kad covek voli drugu osobu, razjedinjuje se od sebe samog da bi se sjedinio, da bi stvorio novi etnitet bivstvovanja. Taj novi entitet je odlazak od sebe samog ka novoj zajednickoj suštini postojanja. To ne znaci da su se dvoje sjedinili u jedno, vec da je jedno sjedinilo u dvoje.

Ni jedan ispoljeni oblik, bio on organske ili neorganske prirode, ne želi da promeni stanje u kome se trenutno nalazi. Kap vode se opire isparavanju, plam vatre tezi vecitom izgaranju, a covek od smrti beži. Sve forme u egzistenciji žele da zadrže pojam vecnosti u svom materijalnom obliku. Jer, prisutnost univerzalne svesti je u svemu, a onim intuitivnim dodirom celokupna priroda oseca beskonacni protok apsolutne besmrtnosti. Taj odraz apsolutnog u nama, kojeg smo mi svesni, teži održavanju licnog sopstva, baš radi te neraskidive saradnje izmedju onog trenutnog i onog vecnog. Otuda covek i ima predstavu o vecnom i besmrtnom, jer on jeste odraz božanske svetlosti, on je sazveždje svih tajni pra-iskonskog dešavanja.