Nasi stvaraoci u svijetu - Slobodan Macura (II)

Otkrice da nismo sami i da duša ne sme niti može da se osami, je samo bljesak onog andjeoskog u coveku, što zasija u momentu kad je to duši najneophodnije. Jer osecaj lepote je urezan u dubini covecije dimenzije postojanja, u želji ljudskih htenja, u dešavanju samog coveka i u potrebi da se oseti harmonicni tok života kako u sebi, tako i u drugima. Lepota je u ocima koje hoce da ljube, u srcu koje je puno strasti, u želji koja se napaja znanjem mudrosti iz dubokih predela antickog budjenja covekovog. To traganje za trenom koji usrecuje, vec je lepota dogadjaja sama po sebi. Jer bolje je stalno putovati, nego stici željenom cilju. Imati ideju o lepom nije isto što i živeti lepotu. Živeti lepotu znaci istraživati istinu njenog porekla, a ta se istina nalazi u razumevanju našeg osecaja prema potrebi da osetimo širinu sveta koji nas okružuje i koji živi u nama. Imati moc da doživimo lepotu, da nas prožme osecaj ushicenosti, momenat blaženstva, ekstaza kojoj sve živo u prirodi hita u susret, je najuzvišeniji stepen lepote. Jer lepota se ne nalazi samo u mirisu cveca koje nas okružuje, vec u moci da doživimo taj miris kao nešto lepo, prijatno, nešto što ce probuditi u nama iskonsku harmoniju i uspostaviti sklad u nama i našem okruženju. Izgled stvari, ispoljenost predmeta u prirodi je jedan od preduslova da covek uspostavi realno sinhronizovani odnos sa sveopštom prirodom. Sve u prirodi jeste produženi tok života covekovog, produženi deo njegovog tela, njegove misli, uopšte sve može uticati na coveka, jer sve jeste sastavni deo apsolutne uskladjenosti sa univerzalnim mehanizmom postojanja. Uglavnom, covek pokušava da utice na prirodu, na svoje okruženje i kad mu ne podje za rukom da ostvari željeni cilj, on to proglasi odvratnim, ne-adekvatnim i vrlo destruktivnim. Sve što nije u saglasnosti, i direktno koristi odrazu ljudske harmonije i mira, mi to oznacimo nepristupacnim i krajnje ružnim.

Budjenje ljubavi u coveku za lepotom je lepota. Život sam po sebi je uzvišeni vid lepote, mladost je lepota, covek kao ispoljena kreacija univerzalnog je savršena lepota. Sve ovo nije prolazno, jer se konstantno radja i obnavlja u sopstvenom izrazu budnosti, ali covek kao jedinka, kao izdvojeni elemenat je prolazan. Medjutim, covek kao sastavni deo sve postojeceg, nije smrtan, jer i on se stalno radja i re-kreira kroz vecito obnavljanje sveopšteg ciklusa u prirodi. Covek je prioda, on je svetlost koja nosi tajnu o mraku, bice koje poznaje i živi osecaj lepog i ruznog, i na posletku, naslucuje smisao i eventualni zadatak licnog postojanja.

Podsvesno, mi svi znamo da je nemoguce da se dopadamo celom svetu, i zato kad se sretnemo sa odvratnim predemetom, dogadjajem ili covekom, u nama se stvori odbojnost prema sopstvenoj ružnoci koju nosimo u sebi. Jer, da nemamo ružnocu u sebi, ne bi je mogli prepoznati van sebe. Otud, ružnoca i ne postoji kao permanento ispoljenje, vec samo trenutna zasicenost necim, koja nam ne dozvoljava da uživamo u svetu koji odjekuje kroz nas i u nama, na racionaln i objektivan nacin. I zato, blago gladnima u svemu, jer samo tada ce se stvoriti i razviti neophodnost za sklonostima razlicitih aktivnosti u životu.

Mizerija i nemoc duha da obožava svet, ili sebe, je odraz onog što smatramo ružnim i nesrecnim. Ljudi imaju potrebu da se dive i prepoznaju lepotu u svemu, vide je u delu drugog coveka, u radu prirode, osecaju njen smisao u sopstvenom bicu. Magicni rad sopstvenog života ukazuje na najuzvišeniji smisao lepote. Ako ne svesno, vec podsvesno - covek oseca da je sav ciklus prirode jedan uzvišeni ritam besprekorne simetrije, u cijoj se mreži haos i harmonija neizmenicno došaptavaju, cineci tu istu simetriju mogucom i, za oko produhovljenog coveka, beskonacno lepom. Ružno treba ulepšavati, nedovršeno dovršavati, ono što je palo podizati i lepoti se uvek diviti, kako spolja, tako i u sebi, jer obožavati bilo šta i bilo kada je potreba za srecom, odnosno uzvišeni stepen srece. Ruznoca ne postoji, mi je vidimo kao takvu zbog toga što u sebi imamo element kontrasta za lakše prepoznavanja lepote. Postoje stepeni lepote koji se, ako nešto nije u saglasnosti sa ocekivanim trenutkom zadovoljstva, proglase ružnim. Osecaj ružnog je potreba svakog coveka, isto kao i potreba za lepim. Jer, osecaj prezira i gadosti dozvoljava lepom i ugodnom da se izgradi, uzdigne i dovrši. Samo na ruševinama odvratnog i gadnog, lepota može da zablista, jer u utrobi razarajuceg nespokojstva, radja se smisao blaženog zadovoljstva.

Za održavanje zdravog optimizma korisno je izoštravati sluh za lepotu, naci razlog da se konstantno necemu divimo. Priroda sa kojom i u kojoj živimo, nudi bezbroj mogucnosti da se ispuni, izgradi i doživi potreba za lepim. Medjutim, današnji covek nema baš puno vremena za jednu takvu neophodnost, osecaj za lepim mu je zamenila potreba za vlašcu nad materijom. Covek hoce da poseduje materiju, objekte oko sebe, druge ljude, tudje emocije, hoce vlast nad stvarima koje ne pripadaju njemu. A sve to zbog nesigurnosti koja proizilazi iz nedostatka vremena za osluškivanje sopstvenog bica, zbog nemogucnosti pronicanja u sopstvenu zonu duševnosti. Po prirodi covek je koruptirano bice i zbog toga mu je osecaj za lepo zamenio instinkt za lakim i lagodnim životom. Ali i to je jedan vid lepote, jer i tada se covek oseca ispunjeno, i sa zadovoljstvom proglašava to stanje - srecom.

Afinitet za lepotom je potraga za srecom, podsvesna želja za harmonijom, garancija za duži i ugodniji život. Ljudsko telo, sva ljudska cula, naviknuta su na ritmicki odjek svega, na melodicno kreiranje sveta, u dimenziji našeg bivstvovanja. I zato, sve što naruši taj sinhronizovani odraz harmonicnog, poziva na strah, na strepnju, podseca na haos, na eventualnu smrt koja izaziva i proizvodi demone u coveku. Ljudski organizam, sam po sebi, je savršena mašina. Sve u coveku, pocev od najsitnijeg atoma, radi na principu fantasticne harmonije datih elemenata koji, u medjusobnoj izmeni energije, održavaju ljudsko telo na nivou brilijantnog ispoljavanja. Magicni sklad u organizmu, nesebicna saradnja svih atoma, celija, organa u ljudskom sistemu, govori o najuzvišenijem principu lepote. Mentalni profil covekov, njegov um, moc razmišljanja, racionalni prilaz stvarima, isto kao i emotivna projekcija njegove licnosti, sve je uskladjeno da bi se ocuvalo bice, život, telo, odnosno sama ideja ljudskog ispoljenja.

Otuda, lepota poziva na usavršavanje i podstice cula na pobunu protiv ružnog i ustaljenog. Jer osecaj ružnog i odvratnog može da bude bolest, mrak, poraz, nemaština, smrt. Potreba za lepim je najuzvišeniji smisao života i najverniji razlog da istražujemo, dok u cežnji za srecom ne spoznamo smisao lepote.

O DIVLJENJU I OBOZAVANJU

Svi mi volimo da nam se drugi dive, da nas obožavaju, a onda mi te iste zavolimo, jer oni su ogledala u kojima volimo da se ogledamo. Interesantno je to kolika nesigurnost leži u svima nama, potreba da se osetimo u drugima, da se potvrdimo svojim postojanjem. Zašto? Da li je to zbog nesigurnosti, ili potvrde da dotaknemo istinu o sebi. Istina o sebi je da i drugi postoje, da nas drugi primaju u sebe, da nas drugi doživljavaju u potpunosti i na jedan pritajeni nacin žive nas život kao svoj sopstveni. Nije isto diviti se necemu i voleti nešto. Jer ljubav je impuls, refleks, nasušna potreba covekova, bez koje covek niti može da opstane, niti može da živi. Covek mora da voli, nema drugog izbora, jer živeti znaci voleti. Ljubav za životom je elementarna, pokretacka snaga ljudske stvarnosti. Diviti se, to je nešto što mi izabiramo, odlucujemo, vagamo i prilagodjavamo našim licnim potrebama i interesima. Svi ljudi vole više da im se drugi dive, da ih obožavaju nego da oni sami obožavaju druge. Ljudi se više dive stvarima, životinjama nego drugim ljudima. Obožavati nešto je potreba, ali koja se može kontrolisati, usmeravati i konacno prilagodjavati realnosti naših osecaja.

Covek ne može da se divi stvarima koje ne poznaje, koje ne oseca, sa kojima nije u stalnoj kosmickoj vezi. Recimo, da li se možemo diviti smislu slobode, ili osobi za koju smatramao da je slobodna. Da li se divimo junaku, ili osobini hrabrosti samoj po sebi? Jer ako obožavamo junaka a ne odajemo pocast i "junaštvu" nismo ništa naucili od te osobine, od njene drevne izvorne namene, od slike koja se ispoljava u naš ljudski život kao deo nas. Skup svih osobina, kategorija, suptilnosti i naklonosti koje covek misli da poseduje, u krajnjem slucaju za koje misli da on sam proizvodi, to je koncentrat covekov, sadržaj onoga što cini coveka-covekom.

Još nismo shvatili da je princip “junaštva” odredjen osecajem u samom coveku, motivom i uzrokom odraza te kategorije u coveku. Svako može, ako bude znao kako, da otvori vrata ormara u kojem su obešene sve ljudske osobine, da uzme ono što mu treba i kada mu treba. Ali svaka zloupotreba, svaka primena bez krajnje i pravilne upotrebe tih karakteristika koje krase coveka, kažnjava se njihovim negativnim ispoljenjem u realnost tog istog coveka. Znaci, ako je junaštvo zloupotrebljeno, nije usmereno pravilno, ono prerasta u zlocin, tiraniju, odražavajuci se destruktivno na društvo, a i na samog izvršioca, odnosno nosioca te osobine. Ako "junaštvo" odvojimo od subjekta njegove manifestacije, shvaticemo da svako može da bude junak ako se nadje u poziciji junakovoj. Jer sve zavisi gde smo postavljeni u bivstvu, kako smo se namestili i koji broj nosimo u ruci. Odnosno koji smo po redu da postanemo to, cemu se divimo.

Covek ce biti onoliki koliko se bude divio stvarima oko sebe i u sebi. Sve cemu se covek divi vuce korene iz iskonske budnosti njegove duše, iz srži sveopšte kreativnosti. Potreba da se divimo necemu ili nekome je osnovni inspirativni element za licnom kreativnošcu. Izražena potreba da nam se drugi dive je potreba za licnim dokazivanjem, a to je nedostatak i neispunjenost sebe licnim sopstvom. Covek hoce da se divi zato što se tada stvara potencijal srece, stanje duha koje uzvisuje i prosvecuje. Takvo jedno stanje duha bliži coveka njegovoj suštinskoj nameni, njegovom krajnjem posvecenju i priprema ga da shvati prisutnost božanstva u svemu ostalom ispoljenom.

Treba se diviti obicno i stalno, baš onako jednostavno, ne zbog krajnjeg interesa, da bi smo zadobili materijalno bogatstvo, vec da bi se duševno obogatili, jer to je uzvišeni nivo stanja, posebno, osvetljeno mesto u univerzumu. Mi imamo potencijal, snagu da postajemo ljudi - zreli u božanskoj niti, koja raste sa našim raštom i koja pada sa našim padom, ali pad je samo u slucaju degradiranog stanja ljudske svesti kao neminovni princip života. Niko ne može da potroši sebe do istrebljenja, do one ništavne tacke nestajanja. I svaki put kad nam se ucini da smo sebe previše potrosili, dali se drugima za druge i zbog drugih, ili se potrošili zbog ideje bilo koje vrste, mi smo zapravo investirali u sebe. Utkali smo u tkivo covecanstva još jedan trag po cijem ce otisku neke buduce generacije pronaci put koji nikuda ne vodi, a svugde stiže. Otuda, svako davanje sebe u svet je dobitak. I zato diviti se necemu drugome je investicija koja se vraca nama, to je svetlost koja osvetli sobe naše sumnje, toplina koja unese radost, nadu, i smisao života dovede do najudaljenijih kutaka ljudske duše. To je carolija koja budi uspavane predele duše, poziva na veselje, na proslavu, na totalnu probudjenost i svesnost sebe samog.

Prostak se divi sebi spolja i onome šta je kao covek postigao u životu. Meri se i uporedjuje sa drugima. Prosvecen covek se divi božanstvu u sebi i u drugima, divi se sopstvenoj duši koja je i u svemu ostalom. Prostak ne traži smisao života u sebi, vec u stvarima sa kojima je okružen, sa kojima se identifikovao i za koje smatra da ce ga proslaviti u društvu. On traži slavu zbog sebe, dok plemenit covek ne traži slavu, za njega postoji samo jedna istina, samo jedan covek, samo jedno nacelo života. I zato, prosvecen je i posvecen, dubok i mudar, širok i tolerantan. Plemenit umire da bi se konstantno radjao, prostak živi da bi umirao. Prosvecen covek ne veruje u smrt celog coveka, a ceo covek je svo covecanstvo. Divi se sebi, jer živi tog celog coveka svim svojim ljudskim bicem, celim sobom. Plemenit se ne boji da ce se ugasiti plam života, jer život je neuništiva iskra budnosti univerzalne duše.

Covek ne treba da traži razlog da bi obožavao nešto, razlozi su u njemu, razlog je on sam, njegov život i sve ono što taj život sacinjava. Osecaj divljenja ili osecaj za lepim proizilazi iz potrage za srecom, za krajnjim ljudskim zadovoljstvom koje se materijalizuje kroz iskustvo duševnog obogacivanja. Biti duševno bogat znaci biti budan, svestan, prosvecen i u krajnjem slucaju duhovno mocan da se prilagodi ovozemaljskom životu, a istovremeno duhom težiti svom izvornom poreklu. Potraga za srecom je covekov pokušaj da anulira, umanji iskonski strah u sebi, koji mu je dat radi sigurnosti, radi ocuvanja samog života u coveku. Povezanost svih ljudskih osobina je osnova, neophodnost za izgradjivanje celokupnog smisla slike sveta koju covek doživljava.

Imati potrebu za obožavanjem sveta i svih njegovih promena je poistovecenje sa univerzalnim Ja, sa onim celim covekom koji se doživi samo na mahove, na momenat, ali i to je dovoljno da se delimicno shvati smisao našeg ljudskog hoda, naše ljudske ceznje da osetimo celog "coveka" u sebi. Priroda nudi sve što coveku treba, on ne treba da traži utehu, niti treba da beži od sebe da bi pronikao u suštinu istine. Covek treba da bude tamo gde je, da prihvati to što jeste i da mirnim i marljivim radom, od materijala sa kojim raspolaže, napravi najdublju i najuzvišeniju kreaciju života. Divimo se, jer hocemo da se dešavamo, da se uspinjemo, da svetlimo kroz zgusnuti mrak zablude, hocemo da usavršimo sebe. Zašto se vracati iskonskom kad smo vec u njemu? Iskonsko je sada i onda, tamo i ovamo, gore i dole, sve je iskonsko, ali nije sve u potpunosti svesno prisustva iskona. I zato se svet i usavršava. da bi sa vremenom i sve ostalo postalo svesno tog univerzalnog Ja, što struji kroz ptice, kroz zrno peska, suncev zrak, kretanje morskih talasa, što huce i govore o velelepnoj kreaciji božanskog.

Otudjujemo se i usamljujemo, bežimo od leptira, plašimo se dugih nocnih šetnji, zaziremo od jake meseceve svetlosti, hocemo istinu, a sklanjamo se od nje, obmanjujemo sopstveno ubedjenje, rušimo smisao ucitelja u nama. Pozivamo se na ucitelja da bi ga smoždili, skupljamo znanje da bi se dokazali, živimo da bi smo se ispunili mrakom, da bi smo progutali smrt. Ironicno je bice smrtni covek. Samo besmrtno bice može biti svesno besmrtnosti, samo luca svetosti zna svoje poreklo, svoju otadžbinu, svoju pravu postojanost.

O SIROMASTVU I NEMAŠTINI

Siromaštvo nije nedostatak materijalnih dobara, vec nedostatak sebe. Prava nemaština je, kad izgubimo dodir sa sobom, kada nas prestanu oslovljavati prijateljskim, a i onim neprijateljskim manirima, kad zakasnimo da kažemo svetu koliko ga volimo i koliko nam nedostaje. Ništa nije gore nego kad, i pored glasnog jaukanja, nismo primeceni, kad nas pored svih izgovorenih reci niko ne cuje, niko ne oseca, niko nas ne vidi. Poraz je kada u velelepnom sjaju odela, haljine ili bilo koje upadljive znamenitosti na sebi, i dalje nismo primeceni. To znaci da nemamo sebe, da nismo tu, da ne ucestvujemo u ovozemaljskoj drami i kao takvi ne živimo život, vec samo egzistiramo u postojecem.

Siromaštvo je duševna napuštenost, ne-dolazak u sebe, u svoje telo, ne pridavanje znacaja toj brilijantoj kuli covekovoj, ne udostojiti sebe ucestvovanjem u životu, to je totalni poraz životnog ispoljavanja. Slom, kapitulacija nevidjenih razmera, nezasluženi pristup realnosti, koji izmice krvavim ožiljcima, iz nikada rodjenog, nikada izgradjenog covekovog srca. Covek je tada nalik na hladne zidine nekog dvorca, koji svojim vlažnim, jezivim sivilom, odaje dugogodišnju napuštenost. Prazan, bez nameštaja, bez zavesa, bez ikakvog ukrasa koji bi podsecao na mesto gde neko živi, koji bi podsecao na hram gde duša covekova boravi.

Siromaštvo nije kad imamo samo koru hleba, pa je podelimo sa onima koje volimo, koje poštujemo, vec kad za kraljevskom trepezom sami jedemo, sami pijemo, sami patimo i sami se veselimo. Kad nemamo sa kim da podelimo dan, momenat, smeh, sebe. Žalosne su sve sudbine napuštenih stvarnosti, skrhan je covek pred cinjenicom da u jeku tehnoloških zbivanja, u gustom naboju života mora da bude lišen najosnovnijeg dodira sopstvene duševnosti. Nemoc da spozna prave vrednosti, da dokuci sebe kroz druge, da ostvari sebe kroz svet, je nemaština, totalno siromaštvo, krajnji poraz covekov.

Oni koji nikada nisu strasno voleli, siromašni su, koji nisu nikada strasno prezirali, patili, koji se nisu besomucno smejali ili ponizili, oni koji nikada nisu sebi dali za pravo da budu slobodni, da se dive, da obožavaju, barem na kratke intervale u svom životu, oni su bedni. Život je mnogo viši od toga, mnogo znacajniji, jer život je beskonacna riznica ljudskih karakteristika, ljudskih nijansi, onog što u momentu i cini coveka izuzetnim i bogatim. I ako iz te riznice ne uzmemo šta nam bude trebalo u datom momentu, onda smo lišeni moci da prepoznamo prave blagodeti ove ljudske stvarnosti. Ljudi koji sede na basnoslovnom bogatstvu, lišavajuci sebe zemaljskih zadovoljstava, koja se mogu svakodnevno kupuiti, a ne cine to radi gomilanja materijalnog bogatstva, su tragicni bednici, kreature izgubljenih stvarnosti. Kod njih se ispoljava još veci stepen nemaštine, dvostruki udarac sudbine, duševna nemaština i pokoravanje ideji bogatstva, koja ih vodi direktno u ropstvo materiji, a materija, i sve ispoljeno u prirodi, trebalo bi da bude u službi covekovoj.

Napušten je svaki covek koji hoce da vlada drugim covekom, a još siromašniji je onaj koji misli da može vladati situacijom, vremenom, trenutkom i svim onim što cini splet sudbinske okolnosti bica - realnim. Ne može se vladati ni licnim emocijama, covek se samo može prilagoditi datoj situaciji, imajuci pri tome senzaciju, da licnom voljom utice na sveopšti ciklus života. Bednik je onaj koji ne shvata pripadnost samome sebi, koji ne dozvoljava da se lepota nastani u njemu, koji ne dozvoljava univerzalnom da se iskaže kroz njega, koji noseci ime coveka više podseca na okreceni grob, na varljivi sjaj spolja a zapuštenu trulež iznutra. Staticni su i ucmali ljudi koji ne stvaraju sebe, ne kreiraju viziju vecnog u sebi, niti naslucuju osecaj besmrtnog, vec su hodajuci mrtvaci, puni beznadja, neosnovanih strahova i eventualne podlosti ljudske. Siromašni su svi oni koji nose iskonske talente, a to ne znaju, jer nikada nisu istraživali, nikada nisu kopali po svojim napuštenim, neistraženim dušama. Tu pocinje siromaštvo coveka, na tim se nijansama prepoznaju šare života, shvata smisao suštine i mere ljudske dubine.

Ne biti svestan svog nesvakidasnjeg, neiscrpnog bogatstva, je obogaljena suština života, unakaženi princip slobode, izvitopereni smisao opšte namene našeg ljudskog bivstvovanja. Bogat je onaj koji ima prijatelja, bogat je i onaj koji ima neprijatelja, težak je život onom koji nema nijedno od ova dva. Jer neprijatelj, iako nas ne voli, poštovace potencijal u nama, koji može ugroziti njegovu egzistenciju. Osim toga, ako neprijatelj shvati da nije u opasnosti od nas, može nas zavoleti i postati nam prijatelj. Pravo je blaženstvo znati odvojiti loša od dobrih dela, prepoznati zlo, zaobici ga, ili pokoriti ga, cineci dobra dela. Samo plemenit covek može da stvara dobra dela, da se uzdigne iznad ljudske bede, iznad svog licnog ega, iznad sebicnih interesa prolaznosti. Samo duša koja je obogacena ljudskim iskustvima, može da uzvisi sebe na nivo nesebicnosti i plemenitosti, na visinu nesvakidašnjeg shavatanja stvari. Neizmerno je bogat onaj koji zna, i može da prašta, kako drugima tako i sebi. Praštajuci drugima, mi smo uništili zlo, osvetili se zlu i sprecili da se ono proširi. Samim tim, mi smo oprostili sebi, jer uništavajuci sopstvenu mržnju, sopstveno zlo, sprecili smo raspad našeg bica, spasili duševno uginuce i sacuvali blaženi intelekt u sebi. Iskreno može da oprosti samo plemenito bice, covek koji oseca zvezdano nebo u krvotoku svog bica, koji se divi sopstvenoj prolaznosti, onaj koji jednostavno voli uzvišeni moral prirode, njen nepisani, brilijanti zakon usavršavanja.

O SRECI

Kolevka srece leži u obogacenom duhu u razbijenoj iluziji zablude i u osecanju realnosti. Isto kao što osecamo potrebu za hranom ili emocijom, tako trebamo imati potrebu za primerenošcu trenutka kao sastavnim procesom života. Jer traganje za svetovima koji proisticu iz naših dela, iz ljudskih ceznji i aspirativnih snova je sreca u svom izvornom korenu. Sreca je harmonicni osecaj zadovoljstva u coveku, ta fenomenalna simetrija misli, želja i potreba ljudi da se ostvare u svom Ja. Živeti srecu znaci osecati život, shvatati sebe u svetu i svet u sebi. Kada shvatimo da ono što nam treba nije trenutno zadovoljstvo, vec ono što traje da stvara ono što nam treba, tada cemo razumeti smisao srece. Jer ono što traje je snaga života, a to je vecita potraga za srecom, uzvišeni put ka zvezdama, ka svetlosti i krajnjem prosvecivanju. To trajanje potrebe za srecom u coveku je trajanje našega života. I što duže traje dublje cemo živeti. Trebamo se potajno radovati zato što nismo uvek srecni, u tom košmaru trebamo razotkrivati smisao prave srece, zato što taj osecaj odsutnosti spokoja i mira u stvari upucuje coveka na srecu. Otuda, svaka potreba za srecom, traganje za njom bi trebalo biti sreca sama po sebi. Što znaci da u konstantnoj, neumoljivoj potrebi za srecom i leži težina njenog smisla, njeno pravo znacenje, njen pocetni i krajnji sadržaj postojanja.

Pravi smisao srece je kad znamo i kada osetimo sopstvenu svesnost i pripadanje istoj, zbog sile koja stvara realnu sliku naših života. Zbog ideje koja se pretvara u nas, u coveka i u sav materijalni svet. Osecati nezavisnost od svega, a istovremeno ovisnost o svemu, biti povezan alkom coveka za sav ostali svet, za svo ono bogatstvo koje krasi manifestovani kosmos ispoljene ideje, a doživljavati senzacionalno licni ego, je pravo svojstvo magicnog. Osecati kako u krvotoku ljudskog znanja struji plodna nit žive iskre znanja, mudrost koja raste, koja se širi koja govori o svom poreklu, o svojoj nameri i sjaju svetog originala, je uzvišeni nivo srece. Nisu coveku potrebni dokazi prisutnosti ovakvog stanja, coveku je potrebno da realizuje, shvati i prihvati realnost licnog sopstva kao paket, kao celinu onoga što se u tom paketu nalazi. Svaka je osoba dužna da zaviri u taj “paket celosti” i prepozna prave puteve koji vode željenom miru, željenoj spoznaji uzvišene srece.

Kobno je i pomisliti da se u narucju lagodnog života nalazi šifra srece i mira, ili sanjati o miru koji se stvara našim nemirnim, uzburkanim strastima, mir koji se kreira željom da ovladamo situacijom, potrebom da zaokružimo vreme u sebi i sebe u vremenu. Nekorisno je tražiti srecu u manipulisanju drugim ljudima, u kontrolisanju tudjih situacija i tudjih života, ili u neprihvatanju poraza kao odskocne daske u bolje sutra. Mir je u coveku, mir je i u svakoj aktivnosti, ako covek ima moc da u toj aktivnosti prepozna prisustvo mira i spokojstva.

Covek hoce da ispuni vreme sobom, umesto da ispuni sebe vremenom, odnosno da pusti vreme da slobodno boravi u njemu, da se nastani kao u svojoj kuci, jer vremenu to i pripada. Ne trebamo osvajati ni jedan tren, niti jedan minut ili sat, sve je vec vecnost. Ne trebamo osvajati prostor, ni jedan santimetar, kilometar ili kuglu zemaljsku, sve je vec beskraj u vecnosti. Sreca je tamo gde se sloboda ljudska mirno šeta, gde ljubav zna zbog cega mora da postoji, gde sujeta bledi i nestaje, sreca je onda kada se zloba i zavist zatrpaju prekrivacima istine i kada u zelenoj šumi emocija znamo prepoznati svoju krošnju mira i spokojstva.

Ako je pojam srece plod ljudske imaginacije, nestvarna iluzija, onda je i stanje nesrece nestvarno. Šta ostaje coveku vec da se prilagodi datom stanju, koji ga konstantno pomera iz stepena statike u jednu od ove dve navedene kategorije. To plutanje njegove emocije, taj put koji se predje od stanja zadovoljstva do stanja užasa ili obrnuto je, u stvari nit život, žiža stvarnosti, covek sa svim svojim karakteristikama koje u paradoksalnom impulsu realnosti i cini ovaj život upravo nepogrešivo fantasticnim.

Ispunjenje je lagodnost u duši, sigurnost, hrabrost pred životom, smelost pred užasom smrti, ushicenost, let preko bodljikavih puteva realnosti u trenu koji poziva na život, na radnju, na aktivno ucešce i onda kada to ne želimo. Sreca je zov stvarnosti, budjenje iz krute pasivnosti u šarenilo dana koji neizvesno, ali iskljucivo govori o coveku. Dan koji peva himnu o vecnosti i u kojem je sadržana sva bitnost jednog trena, našim doživljajem tog istog trena. Covek mora putovati kroz sebe, da bi osetio sopstvenu reku života, da bi dotakao srce koje kuca ritmom poezije, ciji se tonovi slivaju u ljubav, u lepotu, zadovoljstvo, jednostavno receno u uspeh ili kulminaciju emotivnog orgazma. Covek je u konstantnoj ljubavi, potrazi za sa srecom, proganja je, udvara joj se, prinosi joj na žrtvu istinu, sve svoje talente joj dariva, kao kad zaljubljenik poklanja celog sebe voljenoj, a sreca dolazi iznenada i samo ponekad, u kratkim intervalima zasvetli na putu ljudskoga života, ne dajuci coveku da se ugasi. Iz takvog jednog rastegnuca, koje je ispunjeno culnim prohtevima, radja se elementarni podstrekac srece: Nada. Ta topla misao, uteha koja podgrejava plam srece i do same tacke vrenja, u namenskoj specificnosti vec ima izgradjeni potencijal za dovršenu realnu sliku srece. Nadati se vec znaci nositi u sebi optimizam, svetlo koje nikakvo nevreme života ne može da ugasi, plam koji iskricavo govori o poreklu svoje vatre, o iskonskoj ekstazi ushicenja, na kraju, taj plam svevišnji održava nasu dušu u budnom stanju postojanosti. Kakav bi život bio bez toplog plama nade, bez svesti o budnosti naše duše, bez konacne ideje blaženstva i sigurne primese nebeskog sazveždja u nama?

Prozori duše su u nadanju ljudskom, u željama koje inspirišu i uzdižu beskonacno ljudski smisao za pravdom i kreativnom aktivnošcu, pretapajuci ljudsku smrtnost u besmrtni ideal korisnog i prakticnog. Sigurnim izborom mi možemo odluciti kojoj simetriji da se povinujemo, kojoj apsolutnosti da se podredino, jer sve opcije su opipljive naslage u našem tajanstvenom bicu, kao što i svi putevi upravo polaze od nas i u nama se završavaju, jer nada je putokaz svih naših stremljenja, ona je sigurna uteha svim našim željama.

Osmeh na licu coveka nije potvrda njegove srece, jer smeju se i oni koji su tužni. Niko ne može da izmeri dimenziju srece u drugome, niti mi sami možemo sa sigurnošcu da tvrdimo da smo danas srecniji nego li juce. Niko ne treba da meri svoju srecu, niti da je uporedjuje sa drugima, jer covek može da doživi samo trenutno ispunjenje, ciju svetlost ne može da izmeri svojim culima, ne može tu svetlost da definiše, vec samo da živi, odnosno doživi grandioznost njenog sjaja.

Vrhunska tacka zadovoljstva ne može da bude istovremeno i bol. Ali, gledano iz drugog ugla, secanje na bol postoji i u transu srece, isto kao što blagi talasi mraka postoje u svetlosti, tako nam je i patnja data da zaboravimo ono božansko u nama, ali i da se setimo tog božanskog u sebi, samo kad nam se andjeoska krila zalepršaju svetlecim zracima slobode. A to se dešava pod jakim pritiskom duševne stege, koja iznudjuje kreativnu aktivnost iz nas. Slika bola postoji kao podsvesni element u coveku, koji ima secanje radi potvrdjivanja same srece i njenog dužeg trajanja u nama. Jer kad nestane ubedljivo secanje na bol, onda se i sreca polako gasi, da bi se ponovo inicirala želja za nekom novom srecom.

Kroz jednog coveka možemo da upoznamo sve ljude, kroz jednu patnju možemo se poistovetiti sa svim patnjama i sa jednom nadom možemo napraviti kompromis sa svim srecama ovoga sveta. Pobeda to je kad ne tražimo pobedu ni nad cim. I postignuta sreca postaje sreca tek onda kad je prestanemo osvajati, kad se sa njom združimo i postanemo njen prijatelj. Tražiti srecu znaci kreirati i priznati stanje nesrece. Zašto covek želi da bude srecan? U traganju za tim odgovorom može se spoznati i smisao o sreci. Jer, gde su granice ljudskog budjenja, gde pocinje covek i gde se zaokružuje zrelost njegove linije intelektualnosti? Kad se rodio prvi covek, rodilo se svo covecanstvo sa njim. Kad se ubije jedan covek, usmrtila se sva ljudska rasa sa njim, a poslednji ce covek biti onaj prvi covek, jer skup svih ljudi je celina samo jednog coveka. Otud srecu treba osetiti u toj celini u tom “univerzalnom jednom coveku”.

Život sam po sebi trebao bi biti najuzvišeniji vid srece. Biti svestan usavršavanja sopstvene duše je ravno blaženstvu. Covek ne živi da bi umirao, vec konstantno umire da bi se neprekidno radjao. Jer, svaki put kad naucimo nešto novo, mi se obnovimo, proširimo i usavršimo sebe do te mere da smo uvek drugaciji u svakom sledecem momentu, a to je isto kao da smo se ponovo rodili. Zato covek ne treba da želi srecu, jer on je u suštini vec srecno bice. Sve srece su vec sadržane u datom momentu prosvecenja, a prosvecenje je covekovo uzdizanje do spoznaje svetosti o tom trenu, jer svaki dati tren je svevišnje mesto ljudskog bivstvovanja.

Sa istog cveta pcela skuplja med, a pauk otrove. Iz iste knjige života (Svete knjige) jedan se uci principu pravde i ljubavi, a drugi ubija u ime Boga. U istom krvotoku života jedan koraca stazama uspeha i srece, a drugi se po tamnoj strani patnje spušta u ponore pakla. Covek dolazi na ovaj svet sa nadom da ce naci rajsko naselje. Medutim, strahovi ovozemaljski uticu na to da covek zaboravi svoju besmrtnost, nagoneci ga da koraca tragom zablude. Bacen u jamu života, on pokušava da dohvati zracak istine, gradeci sebi Raj od blata. Ali, ta se kula stalno ruši, bacajuci coveka u trans zaborava, udaljavajuci ga od spoznaje sebe samog. Napokon, duša ipak zna put ka svojoj otadžbini, hrleci ka rajskim vratima koja joj se sama otvaraju. Ta spoznaja o rajskom blaženstvu, koja je u ljudskoj svesti, daje coveku utehu i razlog da ne traga za srecom kroz ovozemaljske blagodeti, vec da bude srecan, jer sreca je u njemu, samo je treba opipati, dotaci onim andjeoskim culom, koje je smešteno u njegovom bicu sa prvim njegovim dolaskom na ovaj svet. Sreca je vec tu, u placu deteta, u proticanju vremena, u dodiru naših misli, u samoj zamisli o njoj. Pomisao na srecu je sreca. Isto kao što je i pomisao na pakao vec pakao. Zato, razmišljajmo samo o raju, jer ce nam se raj tada i dešavati.

O BOGU

Ko može biti veci ucitelj od drevne smelosti svetlih luca, ko može prizvati veci zrak u nama, nego spoznaja žarkog izvora? Svaki je covek spasen vec svojim radjanjem, svojim suvim postojanjem, jer on je smer budnog oka krilatog, on je vizija vrhunske misli svevišnje. Ni jedna se senka ne može diviti više sebi nego onome što nju cini, ni jedan se trag u pešcanoj uvali ne može nazvati jedinstvenim, a da ne prizna stopalo koje ga je napravilo, ni jedan se covek ne može nazvati svetlim bicem, a da ne prizna vrtlog brilijantnog izvora u sebi. Kakvo slovo, koja rec može ukazati na pravi put coveku? U teskim okovima zablude radjaju se ucionice, ucitelji, škole, cuje se školsko zvono koje podseca na crkveno opelo, na andjele, na put istine koji tece kroz nas.

Nikakve zadatke necemo pozavršavati ako ne otkinemo deo sebe, deo mesa, odakle ce poteci crvena krv duše, psihe, sujete, one obicne ljudske znatiželje koja pomaže, uzdiže i prosvetljuje spasilacku misao u nama. Jer, da pogibija ne prati spasenje, zar bi smo znali za prolecnu igru mirisa i za neobicnu zabavu života? Kuda se krecu svi ti osecaji koji kipte u nama i pozivaju misao na usavršavanje? Da, osecaji su kolevka svemu, ali istovremeno i poslednja rec u izgovorenoj drami budjenja. Nikakva ljubav se ne može izmeriti rasponom licnog ega, ona ima mnogo vecu dimenziju, njena širina je put licne žrtve, njena je dubina most samoodricanja i njen je smisao urezan u dubokoj ceznji za srecom.

Tražimo cvrsto stanje istine pružajuci ruke prema praznini, prema nedogledu, prema pamucnoj oazi nestvarnog, a ona se nalazi u stisnutoj šaci moguceg. U našem lancu sputavanja, u probušenim vizijama stvarnosti, u otrcanim pesnickim frazama, u celjustima agresije i nežnosti izazvanoj ogromnim strahom od neceg što je jace od nas. Bog, Bivstvo, Istina, odlike su jednog istog. To se ne treba tražiti, niti tumaciti, vec samo živeti, doživljavati i udisati zacaranu prašinu spoznaje o postanku ljudskog opštenja sa cvrstom suptilnošcu iskona. Hocemo da se smejemo, da postojimo srecni, velliki, besmrtni, a strah nas je žrtvovati se za sopstveno Ja, pa kako cemo onda dati kap svoje krvi za istinu koju samo naslucujemo, koja nije drvo, kamen, koja je sve i svugde, ali je ne vidimo, niti je možemo opipati, vec samo culom osecaja dodirnuti?

Sve je omamljenost, život sam po sebi je omamljenost. Covek ne živi zato što on to izrazito želi, vec zato što to nalaže genetski program njegovog bica, mehanicka harmonija celosti zahteva njegovu prisutnost i izuzetnu budnost njegovih cula. Carolija života potvrdjuje ljudsko ucestvovanje u životu, drži slobodu duha na nivou svesnosti, individualne budnosti u kolosalnom krugu univerzalnog osecaja. Covek je kao tanki snop svetlosti, a bivstvo je kao sunce. I što je sunce svetlije i tanki snop svetlosti je jaci. Ne može se ukrasti svetlost od sunca, može se samo maksimalno iskoristiti svetlosna energija, možemo se okupati u njoj, ugrejati se njenom toplotom, medjutim, esencionalnost svetlosti, nit koja je povezuje sa svetom ce se uvek vracati svom izvornom suncu. Naša budnost, osecaj pripadnosti univerzalnom, ceo materijalni svet je svetlost kojim bivstvo zraci, sjaji kroz sve stvoreno, sve dovršeno, bivajuci stalno u jeku prolecnog bujanja i obnavljanja sopstvene budnosti.

Ponosan je covek na svoje delo i naziva ga svojom kreacijom, svojom licnom umotvorinom, zaboravljajuci pri tome da je i on sam proizvod necijeg dela, kondezovana misao necije ideje. Zanemimo pred cinjenicom kada saznamo da postoji autoritet iznad ovog covekovog zakona. Mimo svih gradjanskih, društvenih prava i pravila nalazi se nemi zakon prirodne ravnoteže. Snaga koja ogranicava našu individualnu slobodu i naš hir coveka pomera i potiskuje u traumaticne prostore nevažnog, kreirajuci istovremeno sjaj u nama, podiže važnost naše egzistencije na visinu bogova. Covek, Bog, ili je sve otudjeno od nas radi lakšeg dodira, radi sigurnijeg osecaja sopstvenih života, i na kraju, radi održavanja kolektivne mreže covecanstava na nivou covekove moci razumevanja.

Koliko bogova toliko ljudi, svi nosimo sliku sveta na svoj specifican, jedinstven nacin. Cak i u samom coveku, ta se krhka, staklena slika, konstantno menja, doteruje, ulepšava, odnosno prilagodjava ljudskoj lelujavoj realnosti. Svi mi osecamo prisutnost i budnost Boga u sebi. Svi znamo da taj glas istine odzvanja našom tajanstvenom zebnjom, našim pijanim zanosom za sutrašnje osvanuce i za životom u jucerašnjici. Glas koji nas cini mogucim, svesnim sebe, misao koja krepko pothranjuje nadu o izvitoperenoj iluziji moralnosti, živi snovi o secanju na izgubljeni raj, koji nikada i nismo imali, a koji je uvek ovde i sada. Otudjeni osecaj pakla, jer svaki covek za sebe misli, kako drugi trebaju ici u pakao uvek pre njega.

Kakav bi smisao imao ovaj svet da je bivstvo odvojeno od ovozemaljske drame, od slatkih ispunjenja, od potrebnih ogovaranja, od užitka u hrani, seksu, od ceznje da se ostvari uzvišeno Ja i od neophodnosti za dodirivanjem te nebeske niti, jer svest o bivstvu se nalazi u nama. Budnost znaci biti poistovecen sa samim Bogom, osecati krvotok bivstva, osecati bivstvo u sebi, biti bivstvo. Covek ima zaborav svoje iskonske postojanosti, besmrtnosti, ali u tome i jeste draz ove carolije, to je taj rizik koji cini ovaj svet stvarnim, koji ga cini uzvišenim, to je taj svet u kome se okupala duša svevišnja i koji drži nju budnom, uvek živom i besmrtnom. Bivstvo se ispoljava, kroz stvarni svet iluzija, kroz bol, kroz patnju, kroz strepnju, neizvesnost, i ovo malo srece što uzdiže moral koji nije izmišljen, koji je stvaran i do samih vrata nas samih.

Ovaj život nije apokaliptican, niti je negativna strana bivstva, nije pakao, ni nocna mora, vec fantasticno kreirano stanje blaženstva apsolutne simetrije, dramaticno uzvišene harmonije. Ovaj život nije jedini koji duša pamti, koji bivstvo oseca, oseca ga zato i postoji kao život, zato i smisao traži sopstveni samisao, zato goruci plam individualnog života teži svojoj krajnjoj tacki savršenstva, svojoj namenskoj funkciji života.

Mi živimo ne samo jedni pored drugih, vec jedni u drugima i nemamo potrebe da se dodirujmo, vec da se odlepljujemo, odvajamo jedni od drugih radi konkretnijeg doživljaja samoga života. Jer, mi smo jedno i svi osecamo to jedinstvo u jednom, svi ga doživljavamo na svoj sopstveni, univerzalni nacin. Doticemo se i te kako, ne samo misaono ili duševno, vec i klasicno, bukvalno fizicki mi smo ispoljeni na jednom platnu koje nas sve povezuje. Normalno, neki to osecaju, jer žele da to tako bude, drugi ne, jer ne žele da to tako vide, treci ni jedno ni drugo. Sve je dato našoj individualnoj slobodi da odluci, da se životu prilagodi, jer to mora tako i biti. U tom zacaranom vrtlogu imaginarne stvarnosti kreiraju se cari života, u toj riznici razlicitosti, u toj šarolikoj lepezi mišljenja, izvire originalni koncept božanstvenih sokova života. Taj živi nektar, ta pokretacka snaga coveka i svega vec poznatog, je sila bivstva kojoj svi pripadamo, u kojoj se svi radjamo, i radjamo, i radjamo...

Život nikako nije degradirano, negativno, zatvoreno stanje bivstva. Život ce biti upravo onakav kako ga mi budemo doživljavali i tumacili, svako prema svojoj sopstvenoj moci zapazanja. Za mnoge je život pakleno stanje uma, goruci ocaj duše, medjutim ta stavka za druge menja lik stvarnosti i transformiše život u velelepnu gradjevinu koja raste, koja izbija iz baruštine zabluda, iz maglovitog mocvarskog shvatanja stvari u sjajno stanje samo jednom vidjenog, samo jednom doživljenog života. Jer kako bi smo išta uopšte tumacili da život ne tece kroz nas, da nismo degradirani i u krajnjem slucaju postali živi osecaj, baza podataka, centralno stanje univerzalne prizme svega stvorenog? Magicnost slucaja, gde se god pomerimo tamo je centar, srediste, žiža blaženstva i tišine, gde god pogledamo tamo su rajski cvetovi obuceni u savršene kostime raznolikosti, mirisne bašte ljudskih isparavanja koje se slivaju u samo jedan zvuk, u samo jednu harmoniju zvanu ŽIVOT. Svaka kap kiše ima osecaj individualnosti dok pada, dok ne dotakne površinu okeana, a onda?

Covek nije kopija života, on je život, bice koje je nastalo iz života i zbog života. Bice je prolazno, život je vecan. Svest o životu je vecna, jer ljudski život je isparavanje Bivstva, od cije se pare stvaramo mi, u kapljice života, koje ce se eventualno, kružnim putem, opet sjediniti sa izvornim okeanom. Život je budno stanje duše, raskalašna himna pojednica, pokret ideja i kotrljajuca misao beskraja, koja je uvek u procesu nadogradnje. Zahvaljujuci životu bice zna da oseca, pati, želi, veseli se i žudi. Bivstvo postoji u svim oblicima ispoljenog života. Priroda diše životom, sve ima odjek vecnog u sebi, jer život je vecno bujanje univerzalne Duše i to ne u apstraktnoj formi, vec u realnoj iluziji covekovoj. Suvi minerali, zanjihane grane drveta, pokošena letnja, zelena, trava, svaki kamen u prirodi, nosi pecat života. Sve što traje i egzistira u vremenu prolaznosti ima život sazdan od kondezovane energije bivstva u živom plamu budnosti.

Govoriti o životu je isto što i govoriti o Bogu. Govoriti o ljudima, životinjama, predmetima u prirodi, a ne setiti se generalnog kreatora je nepojmivo. Cak i da je taj kreator puka SLUCAJNOST, trebamo ga priznati kao kreatora, jer mi jesmo posledica kreativnosti, ceo svet je posledica kreativnosti. Ništa u prirodi nije nezavisno, izolovano od univerzalne, energetske povezanosti svega. Sve i svi zavise jedni od drugih. Da li se može reci za život da je slucajnost, ili je to samo eho onog pravog pojma vrhunske tacke postojanja? Slucajnost su izmislili ljudi da bi opravdali svoj horizont neznanja i ogranicenosti. Ni jedan elektron u atomu nije slucajno postavljen, niti jedna zvezda slucajno sija. Ništa nije slucajno, sve je matematicka preciznost i jednacina namernog. Matematiku smo izvukli iz prirode, biologiju smo spoznali kroz prirodu, svo raspoloživo znanje covecanstva postigli smo koristeci prirodu i njen rad. U svemu se nalazi prisustvo uzvišene inteligencije, sazvezdje kreativnosti, kompleksna vizija sveta i covek, koji je olicenje te velelepne slike sveta, koja se ogleda u njemu, u njegovom delu, u njegovoj namenskoj funkciji i ulozi coveka. Ograniceno znanje, prilagodjeno slucaju, sputava coveka da se još dublje otkrije i konkretnije usavršava svoje bice. Covek ne veruje uzvišenoj inteligenciji koju vidi, ogranicio se u slucaju i sada teze dopire do istine. Teže prepoznaje duh u sebi, jer duh nije posledica slucaja, vec proizvod NAMERE.

Covek se kontinuirno radja i proizvodi u svome bicu od sveopšteg materijala koji je, u stvari, njegovo vlasništvo, samo on toga nije svestan. U svakom dolazecem momentu on je veci, savršeniji, noviji, obuzdaniji, ljubavniji i mirniji, jer otkriva sebe samoga, a to se zove radjanje u rodjenom, u vec stvorenom. Sila koja prosipa varnice života, kao vulkan kada pocne sipati varnice lave iz sebe, je haos stvoren radi sklada, asimetrija radi simetrije, fenomenalni protok nestvarnog i iluzije radi stvarnog i opipljivog. To neizmenicno došaptavanje dobra i zla stvara senzaciju straha i hrabrosti kao spektakularni lavirint života i smrti, koji kreira smisao o istini i saznanje o beskonacnom u nama samima.

Doživljaj konstantnog radjanja u neizbežnom umiranju ravan je dubini realnosti svega što postoji. Sve je uklopljeno u sastavni materijal vec doživljene slike sveta. Smrt je paradoksalna varnica plamu života i ona uranja u život covekov, crpeci iz njega maksimalnu budnost prema svemu izgradjenom. Život je bol, život je ljubav, Bog je život, Bog je tvorac svega, Bog je tvorac smrti, sve su to varijacije opšteg pojma univerzalnog u individualnom egu postojeceg. Haos, taj cudni govor simetrije, poravnjivac nejednakog i uskladjeni utemljivac pokreta, glavni je i jedini smisao budnosti svega postojeceg. Život bez ljubavi ne može da opstane, niti bol bez ideje umiranja može da postoji. Koliko patnje sadrži ljubav u haoticnom vrenju neizvesnosti da bi se ispoljila kao ljubav? Sa kakvim strahovima mi koracamo kroz pozornicu života i koliko sputanih, potisnutih i skrivenih želja nosimo u sebi? Nije haos krajnje uništenje svega, vec zaokruženje jednog i pocetak drugog entiteta egzistencije, koji je samo nastavak onog predjašnjeg. Vrhunska tacka promene proizilazi iz nereda, iz haosa. Jer pokret bilo koje vrste je kulminativno stanje istog, odnosno zasicenost jednog i pocetak drugog.

Ljudi bi prihvatili i najmizernije stanje života samo da su vecni, u ovoj ljudskoj koži, u ovozemaljskoj prolaznosti. Jer sama pomisao na smrt kreira stanje grcevitog nereda u duši, ciji nerazumljivi prizvuk stvarnosti ne daje garanciju budnom ljudskom razumu o nastavku i o produženoj egzistenciji univerzalnog života. Ali duša zna za svoju besmrtnost, negira ljudskom razumu ubedjenje o prolaznosti i uliva nadu o pripadnosti sveopštem smislu života kroz uzvišeni ideala vere u Boga. To su vrata kroz koja se mora proci punim srcem, bez sumnje, bez prigovora, jer pitanje i smisao egzistencije leži u tajni o smrti, kao inicijalnom pokretacu smele reke života.

Mi živimo smrt svakim danom, mi umiremo svake sekunde, da bi se ponovo rodili u sledecem momenu. Jer svako novo saznanje je prosvecenje i cini coveka novom licnošcu. Kolektivna svest je zbir svih naših nadanja, naša uteha, naša pocetna i krajnja uobrazilja života. Niko se ne završava u smrti, smrt je most izmedju dva krila svesti: naše individualne svesti i one kolektivne svesti. Taj prelazak individualne svesti u ogromni okean uzvišene svesti mi nazivamo smrt. Ali tada mi više nismo kap vode u caši, vec postajemo ogromni okean u vrtlogu beskonacnih mogucnosti. Ništa se ne radja ni iz cega, "ništa" ne može proizvesti nešto, niti smrt može roditi život, samo život može kreirati život i samo svetlost može osvetliti mrak.

Mnogi ljudi smatraju telo svojom tamnicom. Svako ugadjanje svome telu je jedan stepen telesne zavisnosti, a istovremeno i vid duševnog zadovoljstva. Znanje o zadovoljstvu i patnji ne nalazi se u telu, vec u osecaju, koji kao plam svece izgara u telu covekovom, proizvodeci plam osecajnosti koji svetli saznanjem o sopstvenoj budnosti. Covek se rodio iz života i umire u radjanju. Smrt ne postoji, postoji gašenje plama individualne osecajnosti zbog potrošenog tela, ali jedna sveca može upaliti hiljadu drugih, tako da se plam osecajnosti nastavlja kroz druge svece. Potreba potvrde za životom ne dolazi od straha da cemo umreti, vec od zebnje da se necemo roditi, da necemo svevišnji svetliti, da se necemo ljudski uzdignuti do onih drevnih vrhova istine. A roditi se ne znaci da cemo imaginarno živeti, vec da cemo realno osecati, istinski doživljavati i ucestvovati u svetu potvrdjenih kreativnosti. Jer sve dok nam treba potvrda za životom, znaci da smo imaginarni i da postoji mogucnost da se svakog casa ugasimo. Strah da ce se taj san prekinuti, da se naša emotivnost nece neprekidno projektovati, da se mi necemo konstantno radjati sa novim momentima, je opravdana nega, briga za svoje telo kao krajnjim i jedinim utocistem našega života, ovde i sada. Jer telo je hram našoj duši, dok je duša otadžbina našoj ljudskoj svesti.