I dio► ►II dio III dio ► V dio ►
ZA WEB SITE - TEKSTOVI I SLIKE - M. Sc. ANĐELKA - MAJA MARKOVIĆ
Da li je Majita srela Juana?
M. Sc. Anđelka - Maja Marković je novi saradnik web site-a. Već više godina živi u Torontu, đe radi kao profesor matematike. Od Decembra 2007. godine sekretar je Crnogorskog Kulturnog Društva iz Toronta.
Prelazak granice iz Meksika u Gvatemalu je bio nezaboravan doživljaj. S meksičke strane je ogromna pijaca na kojoj prodaju stanovnici obje države. Da bi se došlo do granice, pješači se nekoliko stotina metara kroz masu ljudi koji neprestano nude nešto za prodaju. Dodajte tome avgustovsku podnevnu vrućinu, komarce, muve i još neke nepoznate insekte, štrajk gvatemalskih seljaka s druge strane granice zbog neispunjenih obećanja, turiste koji pristižu, a ne nastavljaju dalje, i dobićete pitanje: zašto sam ja ovdje, jesam li kome što skrivila? Agata Christie mi je bila najbolji drug. Džepno izdanje jedne od njenih novela mi je skratilo muke. Dok ovo pišem, osmjeh mi ne silazi s lica. Sada mi se čine muke slatkim.
Put je postao prohodan poslije nekoliko sati. Brdovitost i uski i krivudavi putevi u Gvatemali navode na razmisljanje i upoređivanje s Crnom Gorom. Vegetacija nije ista, ovdje je mnogo više tropskog drveća.
Panajachel se nalazi na obali jezera Atitlan. Nazivaju ga najljepšim jezerom Gvatemale. Okruženo je vulkanskim (neaktivnim) planinama. Osim Pane, još nekoliko turističkih mjesta okružuje jezero. Do njih se iz Pane dolazi brodicima Takođe, moguće je iznajmiti tuk-tuk i voziti naokolo. Mayan stanovništvo je prisutno u mjestu i okolini. Jedno od atrakcija je spavanje u okolnim selima kod lokalnih familija. Njima je španski jezik stran kao i meni (meni, priznajem, mnogo više). Engleski malo znaju, a crnogorski, vele, neće da uče. Kako to? Pokušala sam da im objasnim da bi ih razumjelo 650000 ljudi. Nisu ove Mayan generacije kao što su nekada bile.
Muškarci su zaposleni u državnim firmama, a žene se bave izradom ručnih radova i prodajom istih. Ugošćavanjem turista porodice ne dobijaju direktno novac, nego povoljne kredite za renoviranje kuća, dogradnju kupatila ili drugih prostorija.  Namjestaj je skroman, televizori postoje, šporeti su obično manji, frižideri takođe. Koriste specijalne peći na drva za kuvanje na čijim kamenim pločama peku tortilje. Kamen je bitan zbog kalcijuma, jer ga unose u organizam pekući i jedući tortilje. Mlijeko i sir, rijetko, ili uopšte, ne jedu. Ispekli su “brdo” tortilja za večeru. Jelo je spremljeno s kokošijim mesom. Sve što je preostalo, posluženo je sjutradan za doručak. Gvatemala je poznata po plantažama kafe. Nisam je probala, jer lično rijetko pijem kafu. Porodica kod koje sam bila voli da pije čaj. Poimanje čistoće nam se jako razlikuje.
 Chichicastenango je grad na 2200 m visine i ima najveću pijacu ili market u čitavoj Gvatemali. Posjeta ovom gradu se planira unaprijed, jer je navažniji dan za trgovinu neđelja. Iz ovog grada putnici nastavljaju za Antigua i Guatemala City. Da li sam kupila nešto? Ma da, i što treba, i što ne treba. Po Mayan kalendaru i vjerovanju, kamenje koje mi donosi sreću su obsidian i bijeli kvarc. Za obsidian sam tada prvi put čula, (priznajte i vi isto), i ponavljala sam riječ nekoliko puta na dan da bih zapamtila. Obsidian je staklo nastalo od vulkanskih eruptivnih stijena, i obično je crne, tamnozelene ili tamnograo boje. Kupila sam ga već obrađenog u nakitu, kao dio maske i komad neobrađenog da držim u kući radi uroka. Nikada se ne zna. Antigua je jedan od najljepših gradova u Gvatemali. Nastao je u šesnaestom vijeku i više od dva vijeka bio je glavni grad Gvatemale. Razoran zemljotres krajem osamnaestog vijeka je učinio da se glavni grad premjesti u Guatemala City. Zgrade su pažljivo restaurirane i ljepota zgrada i ulica nekada jednog od najvažniji gradova Centralne Amerike je i danas prisutna. Antigua je pod zastitom UNESCO-a od 1979 godine. Okružen je s tri vulkana, od kojih je jedan još uvijek aktivan. Na sat vremena vožnje od Antigue nalazi se podnožje poluaktivnog vulkana Pacaya.
Penjanja na neki od njegovih vrhova se organizuju uz pratnju vodiča. Rečeno mi je da je prvih 2000m penjanja najteže, a kada se dođe do vrha, lako je. Ha, ha, šalim se. Rečeno mi je da je prvih stotinjak metara vrlo strmo, a kasnije podnošljivo. Polazišno mjesto je jedno selo puno pasa lutalica, puno konja koje mještani zovu taksijem, puno balege od konja, i puno đece koja prodaju štapove za penjanje. Pri silasku s vulkan planine, ta ista đeca mole turiste da im daju štapove, koje će oni opet prodavati. Kako se zove taj oblik ekonomije? Elem, poslije pola sata penjanja, uz svu moguću pažnju da me neki konj ne očeše, da me neki pas ne onjuši, ili ne daj bože, ugrize, i da ne nagazim u neku od konjskih završnih oblika varenja hrane, ja sam počela da se osjećam loše. Sjela sam sa strane da odmorim. Taksi-konji, turisti, vodici, prolazili su pored mene. Ja sam zažmurela i počela da se pozdravljam sa samom sobom i s najbližom rodbinom hiljade kilometara daleko.
Pomislila sam da neće biti najgora stvar umrijeti u Gvatemali. Ljudi nijesu dovoljno upoznati s ovom malom, lijepom i ponosnom zemljom. Misliće, možda, da sam poginula u borbi, od neke vojne hunte. Drmusanje ramena mi je prekinulo misli. Jedan od vodiča je stajao pored mene držeci konja za uzde i pričajući nešto na španskom. Shvatila sam da želi da se popnem na konja. Ja sam mu objašnjavala da me je strah, a on je opet mislio da ja govorim da nemam novca da platim “taksi”. Da skratim priču, ja sam došla do vrha vulkan planine na konju. Oni koji znaju koliko se plašim zivotinja, kada budu čitali, vrtjeće glavom u nevjerici...
|
