Stara kuća puna života i uspomena na neka davna vremena                                                                                                                 PIŠE: NADA JEKNIĆ, PODGORICA, MONTENEGRO Put nas vodi dalje do plodnoga sela Redice, a naspram Redica je prostrano selo Bojići.   Oba sela  su u stranama, a dolje, čuje se rijeka Morača koju ne možes viđeti dok joj ne priđeš. Redice i Bojići čuvaju rijeku Moraču od zlih  sila, a ona im  svojim žuborom, kao majka svom voljenom čedu, pjeva najljepšu uspavanku za miran, nježan san... Kad zora svane i zarudi, a rosa osvježi Redice, budi vas planina Tali sa svojom magičnom ljepotom dok vas toplim pogledom miluje ljubičica. Osjećate se nekako blaženo, srećno, zadovoljno! Tu je i porodična Jeknića, stara kuća, rađena ručno, 1918 godine, od kamena i drveta... sa malim, simpatičnim prozorima i teškim, drvenim škurama koje čuvaju kuću kad napada snijeg... To je kuća dobrih duša...puna života... sa uspomenama na neka  davna vremena... U  kući ima, kako mnogi misle, nebitnih stvari, ali su te starinske stvari i predmeti za mene nešto posebno, dragocjeno... Tu je starinsko  ogledalo prekriveno zlatastom paučinom i cvjetnim đevojačkim vezom...                                                                  kredenac – škrinja za posuđe... bajun – škrinja za garderobu i posteljinu porodični album prekriven srebrnom patinom, sa starim, prekrasnim  fotografijama koje nas vraćaju u neko, davno prošlo, zaboravljeno vrijeme...Posebno mi se dopala jedna na kojoj su muž i žena u crnogorskoj narodnoj nošnji... O, nema kuće u Crnoj Gori koja nije to ranije njegovala, poštovala, čuvala... Lice mi se ozarilo nekom tajnovitom svjetlošću, obuzela me  tiha  radost i tuga...zasuziše mi oči...u tom magnovenju ugledah sliku koja je bila okačena na zidu...na njoj se nalazio, rekoše mi, đed...Savo Jeknić, jedan lijep, oštrouman starac, sa gustom sijedom kosom, uredno potkresanim brkovima. O njemu i njegovom životu saznala sam dosta od Redičana...Bio je pošten čovjek, živio od svoga rada, hrabar, dobar, bistar, pametan i ljudi su ga mnogo cijenili, poštovali,voljeli...Znao je da ih posavjetuje i onim pravim, zdravim humorom oraspoloži. Najviše se sjećaju zimskih večeri, kada su u časovima neke sablasne tišine i praznine dolazili kod đeda Sava da pjevaju uz gusle, da okrijepe dušu  moračkom šljivovicom (domaćom rakijom od šljiva), da slušaju đedove pjesme, koje je sam ispjevao... Pošto je đed Savo imao posebnog pjesničkog dara, evo jedne njegove pjesme koja mi se mnogo dopala :      POPRAVKA VODENICE, DECEMBRA 1941.G. Kada  Švaba  u  Moraču  banu u  tebe  smo  crnu mljeli  hranu što  gođ  tvoji  mlini  istrošiše sve  od  gladi  ljudi  potrošiše. Kad  glad  minu i  sloboda  svinu svak  te  smatra  ka  drugu  pećinu kad  samelje  ne  zatvara  vrata ne  plaši  se  gladi  niti  rata niti  su  nas  mlađi  vjerovali da  s* od   gladi   na  hiljade  pali od  nužde  te  malo  popravismo i  novi  ti  badanj  napravismo jaz  digosmo  metar  rad  brzice dovukosmo  badanj  iz  litice iz  kraj  glave  od  Jeljskog  potoka težak  bješe  pet  stotina  oka dvades  ljudi  na  ramena  svoja  i  volova obalismo  troja dva  slomismo  jarma  u  komate samo  badanj  da  dođe  podate.   Udarila  s  krivca  lapavica a  nijedan  nema  rukavica vidiš  jedan  radi  za  petinu ne mož*  okom  viđet  desetinu dok  se  nove  dovatismo  džade bog  pomaže  kad  gođ  ljudi  rade para  dasmo  te  te  pokovasmo i  na  skupu  učinjesmo  zglavu da  na  tebe  ne  turamo  bravu pošto  nema  reda  ni  pravice teško  plotu  blizu  vodenice teško  voćki  kad  rodi  na  putu kao  koscu  na  mlijeku  ljutu. Teško  gladnu  slušajući  sita ka  đetetu  kad  ga  strina  pita. Teško  jednoj  grani  na  goleti vjetar  bije  i  zimi  i  ljeti nema  nikad  godišnjega doba kad  je vjetar  da  slomi  ne  proba Vodenico sela  hranitelju od  najteže  muke  branitelju nema  ništa  na  svijetu  teže no kad  čovjek  gladan  stomak  steže.   Đed Savo je  najviše  volio svoju unučad, a i unučad su voljela  njega  nekom  velikom, svetom  ljubavlju koja   traje ,  iako  njega  nema  među  živima. Tu  ljubav  su  prenijeli   na  mene, pa  sam  i  ja  mnogo  zavoljela  đeda  Sava, tu  dobru, plemenitu  dušu  koja i danas krijepi  ljudski  duh.