Header Graphic
RELIGIJA > Prilog iz Sjeverne Dakote


15 Apr 2009


 IDENTITET CRKVE  prijeveo sa grčkog crnogorski svještenik- Milan Radulović

   

 

Svještenik Milan Radulović, porijeklom iz Bara, Crnogorac, služi Bogu u mjestu Fargo, Sjeverna Dakota, Sjedinjene Američke Države.
Prijevod na Crnogorski Jezik

 

Православна Црква постоји и живи унутар историје те пролази кроз њу без губљења свог идентитета. Ово је врло важан аспекaт Цркве, који при том није напријед осигуран. С обзиром да смо ćедоци да су неке хришћанске цркве живот у историји започеле истинскиjeм идентитетом, а завршиле тако што су промиjeниле свој идентитет, тaко да се правом питамо да ли су уопште цркве или не, питање идентитета Цркве очигледно захијтева велику опрезност.

 

И за нас православне ово је опомена коју треба да узмемо са озбиљношћу. Јер, чињеница је да у свеукупној нашој активности, која чини да понекад оćећамо самозадовољство, постоји и за нас велика опасност да одступимо од идентитета Цркве, те да више у суштини не будемо Црква, већ нешто друго, то јест једно другачије тијело.

 

Када кажемо да идентификујемо једно биће, под тим заправо подразумевамо да указујемо на његову различитост, посебност. Другим ријечима, ми заправо одређујемо оне елементе који нам не дозвољавају да замијенимо ово биће неким другим. Тако, кад кажемо, примијера ради, да сваки од нас има своју легитимацију код полиције, то управо значи да држава настоји да установи посебност свакога од нас. Са циљем да не дође до замијене међу грађанима, држава уписује име, презиме, као и друге податке сваког од нас, штовише, узима и отисак прста. Све ово има за крајњи циљ да се изијебегне замена једне личности неком другом. Идентификација, дакле, има за циљ посебност, при чему овај идентитет, посебност, никад не може бити апсолутан, те нам то заправо и ствара потешкоће када желимо да говоримо о нечијем идентитету. Наиме, сва имена, или пак елементи распознавања, који се садрже у нашим личним картама (занимање, висина и слично), могу се наћи и код више других људи и то поготово данас, посебно ако имамо у виду  генетски инжењеринг и у последње вријеме све актуелнији поступак клонирања. Тако, чак ни отисци прстију неће више моћи да осигурају посебност једног бића. Видимо дакле да је врло тешко одредити апсолутну посебност и идентитет једног бића. То што тражимо приликом идентификације нечега, или то што називамо "суштинска разлика", онај је, дакле, елеменат који се тиче само једног одређеног бића и никог другог.

 

Mеђу римокатолицима, на пример, постоји тешкоћа идентификовања Цркве прије свега зато што она тамо постоји као пандан државним структурама. На пример, држава Ватикан се појављује као држава у односу на друге државе. Она има своју дипломатију, међународне везе, итд. Штовише, Римокатоличка црква је дошла у искушење да се поистовијети политичким партијама, на пример са Хришћанско-Демократском, која је у великој мијери исту представљала, како у Италији, тако и у другим земљама. То показује да ова црква вјерује да може да се поистојвети са једном идеологијом, или пак са једним партијским механизмом. Неко, дакле, мисли да ако се црква поистовијети са једном политичком снагом, она може да постигне више. Међутим, црква заправо тако само губи свој идентитет. Слично се догађа и са протестантизмом и то управо због његовог бављења актуелним друштвеним и политичким проблемима. Чини се, наиме, да су друштвени проблеми оно што заокупља такозване протестантске цркве, те да је то оно на шта оне усмијеравају сву своју активност и интересовање.

 

За сваког, дакле, постоји велико искушење оличено у дилеми да ли да се укључи у напоре које чини друштво да би риjешило своје различите проблеме, или не. Рекао бих чак да се и међу нама православнима у последње време јавља искушење да опонашамо ове западне прототипове.

 

Пpиjе него што приjеђем на тачно лоцирање идентитета Цркве на основу православне еклисиологије, навешћу неколико приступа овом проблему који су, рекао бих врло уобичајени и код нас православних. Ово чиним приjе свега зато да бих указао на проблем те да би смо се замислили над одређениjeм стварима и тако постали опрезнији да не дођемо у ситуацију да изгубимо свој идентитет, тј. идентитет Цркве, а да тога ниjeсмо ни свjесни.

 

Сагласно ономе што сам рекао на почетку, да би смо дошли до идентитета Цркве, треба да одговоримо на питање који је то, по нашем схватању, централни, најважнији, одлучујући елеменат за Цркву.

 

Теоретски гледано, можемо рећи да постоји много елемената који су истовремено једнако важни. У пракси се, међутим, јасно види шта је то што је између свега осталог за нас најважније. На ово ћемо одмах указати.

 

У данашњем православном свиjету при одређењу идентитета Цркве преовлађује, наиме, неколико тенденција. Прва у овом низу је она коју би смо назвали исповиједничком или идеолошком тенденцијом у одређењу идентитета Цркве. Шта заправо подразумијевам под овим? У складу са овом тенденцијом одлучујући моменат је догматски. Црква се идентификује са скупом идеја које исповеда једна група вјерујућих људи. То је заправо оно што је названо исповиједањем вjере. Историјски гледано, ова тенденција почиње од вриjемена сукоба римокатолика и протестаната (дакле углавном од 17. вијека), када је постављено питање у чему се они заправо међу собом разликују и кад су у ту сврху приjедочена њихова "исповиjедања вјере". Свака страна је, наиме, својим исповиjедањем показивала шта прихвата, а шта не од онога што исповиједа супротна страна. Тада смо и ми православни били принуђени да, под притиском ових околности које су биле доминантне у сукобу између римокатолика и протестаната, изнесемо своја исповиједања вере. Тако из тог периода имамо исповиjедања вjере Петра Могиле, Кирила Лукариса, Доситеја Јерусалимског и других. Покушали смо, дакле, и ми да покажемо свој идентитет на основу исповиjедања вjере. Не сумњам у то да је можда било потребно да тако буде. Но, иако су сва ова исповедања важна, питам се ипак да ли је ово основни и одлучујући елеменат који одређује идентитет Православне Цркве. Уз то, ова исповиједања вjере, као што су то у међувремену и показала теолошка научна истраживања, и нису толико вјеродостојна. Једна су наиме настала под утицајем римокатолика, као оно  Петра Могиле, а друга опет под утицајем протестаната, као што је случај са исповиједањем Кирила Лукариса. Коначно, поставља се питање: зар нас и данас не позивају да у оквиру екуменског покрета изложимо и ми наш православни став? Сигурно, Црква је увек имала исповиједање вjере и увиjек ће га имати и неопходно је да Црква сачува чистоту своје вјере и својих догми. Наглашавајући ово, дакле, не желим да кажем да исповиједање вjере, као и друге ствари које ћу навести, нијесу неопходне. Питање је, међутим, да ли исповиједање вере представља ону својеврсну посебност, централни елеменат, на коме се заснива идентитет Цркве који треба да се нагласи. Постоји, наиме, тенденција у појединим православним круговима да се истакне овај догматски елеменат те да се уздигне у односу на остала црквена догађања. У том случају, неко би могао, на приjмер, да на основу догмата буде православан, али да ипак буде не буде у заједници, то јест да нема никакве везе са својим епископом на примјер. Пошто је сву тежину пренио на исповедање вјере, заборавио је оно друго и зато вјерује да је он у праву и да исправно идентификује Православно Цркву. Хоћу дакле да кажем да постоји опасност од оваквог једностраног пренаглашавања догмата вjере.

 

Други аспект који је свим православним од одлучујуће важности за биће Цркве јест мисионарство. Тако, према овој тенденцији у одређењу идентитета Цркве, догматски аспект није толико важан, колико је важна проповед и стварање свjесних хришћана. Тежиште, дакле, овде пада на амвон или слушаоницу - учионицу. Ово је, управо, карактеристика протестантизма који је усредсиjређен за проповед, а на штету Св. Литурђије. Тако су се код нас, управо зато што је тежиште пренијето на проповијед, појавиле и одређене литурђијске неправилности. Наводим вам као карактеристичан примјер премијештање проповиједи са мјеста које је заузимала у Св. Литурђији, после читања Св. Јеванђеља, на мjесто за вријеме Причешћа. То се десило, а и данас се практикује, под изговором да "тада долази народ". Дакле, неко мисли да је циљ Св. Литурђије  да се чује проповијед. Иако ово није циљ Св. Литурђије, ипак се на основу оваквога схватања и праксе добија утисак да је проповијед оно што је основно. Нека вјерник, дакле, изгуби и цијелу Св. Литурђију, али то што је важно, по схватању ових, јесте да не изгуби проповијед. Ми смо у Грчкој, ćећам се још из ђетињства, имали проповиједнике који су обилазили храмове и проповиједали, и то по три пута у току истог јутра. Они су, иако нису ни били присутни на Св. Литурђији онако како треба, ипак вјеровали да чине најважнију ствар тиме што су проповиједали.

 

Пазите, напомињем и сада и напомињаћу и даље током овог свог излагања, да све ово што наводим не значи и да одбацујем. Оно, међутим, што желим да нагласим, то је да не треба ове елементе саме по себи да узводимо на ниво одлучујућих за идентитет Цркве. Но, у сваком случају, оваква тенденција ипак постоји.

 

Трећа тенденција, то јест угао гледања из кога неко посматра идентитет Цркве, јесте, да је тако назовемо, морална, а назвао бих је још моралистичка тенденција. Сагласно овом гледишту, морал,  схваћен у најширем значењу ове ријечи, а то значи као држање моралнијех закона и као одређени однос према другима, у преимућству је над осталијемм елементима у цркви. Продукт ове тенденције је друштвени активизам (наглашавање друштвене  дјелатности Цркве) и пуританска побожност (уз готово искључиво наглашавање сексуалног морала). Тако се Црква, по заговорницима ове тенденције у посматрању њеног идентитета, поистовијећује са онијема који су у друштву "како треба" и који су "морално исправни". Опасност која пријети  у наведеном случају састоји се  у томе да Црква престане да буде та која у својим њедрима има и гријешнике, при чему још може и да се створи утисак да су одређени људи у Цркви безгријешни. Много је православних који посматрају Цркву управо из овог угла,  тако не само црквени људи, већ и они који то нису, сматрају да Црква јесте и да треба да буде мјесто моралног савршенства уз шире значење тог појма.

 

Коначно, постоји још једна тенденција у савременој православној Цркви у посматрању њеног идентитета коју би смо могли да назовемо терапеутском или психолошком. У складу са овом тенденцијом, подвлачи се својство Цркве као болнице (овај израз се, наиме, данас често чује у Цркви) у којој се спроводи терапија против страсти, даје психички мир и томе слично. Тако се, за разлику од оних за које се идентитет Цркве налази у исповедању вјере, проповиједи или моралу, за ове суштина Цркве налази прије свега у Св. Тајни исповијести и монаштву. Прототип Цркве, њена суштина, за ове је, дакле, монах, а најважнија Св. Тајна исповијест. Појам "старца-духовника" постаје важнији и од епископа и од проповиједника и од теолога. Управо зато данас на богословским школама имамо студенте који имају своје духовнике које слушају, а имају и своје професоре које не слушају. Тачније, они своје професоре слушају само утолико што присуствују њиховим предавањима да би добили оцијену и диплому. У суштини, оно што им говори професор, они ће пренијети свом духовнику на разматрање и његов суд, или просто одбацити зато што их то не интересује. Њима је, заправо, важно само оно што каже њихов духовник. Постоји, дакле, и овакав аспект са ког се идентификује Црква. У наведеном случају рекао бих да је присутна наглашена опасност од губљења црквеног идентитета.

 

Оно што је потребно нагласити у контексту сваког од наведенијех аспеката јесте то да све што је претходно о њима речено не значи да сваки од њих нема мјеста у Цркви. Напротив, сви они имају мјеста у Цркви. Проблем је, међутим, у томе ђe се поставити њено тежиште. Када се деси да један од ових аспеката постане одлучујући елеменат, и кад добије превагу над осталима, он на тај начин постаје од искључиве важности за свјештеника и вјерника у Цркви. Ове тенденције које сам навео, а које теже да одреде идентитет Цркве, стварају одређене проблеме, те бих на њих управо и хтио да укажем како би смо виђели да заиста постоји опасност да Црква изгуби свој идентитет уколико ове елементе употријбимо као одлучујуће у идентификовању Цркве.

 

Узмимо најпре у разматрање исповиједање вјере. Ако се исповиједање вјере, везано за догмате, одвоји од осталог живота Цркве, оно тада постаје идеологија. Сви догмати су донешени са једним циљем: да уведу вјерне у Цркву, у Божанско Причешће. У прилог овоме погледајмо одлуке Васељенскијех Сабора. Све оне се, наиме, завршавају анатемизмима, то јест одлучењем од Божанскког Причешћа ониjeх који су осуђени.  Дакле,  јединство у вјери није крајњи циљ, него приjeдуслов, док је крајњи циљ заправо евхаристијска заједница.

 

Што се  тиче мисионарског аспекта, јасно је да је он одувијек био основна карактеристика протестантске еклисиологије. Овај аспект, наиме, потцијењује Св. Тајне црквене чинове (епископа и друге). У односу на морални аспект, опасност која се зачиње и претендује да се развије, јесте опасност од фарисејства и јуридичког односа према спасењу. Овај начин гледања на идентитет Цркве представља Цркву као заједницу "чистих", при чему се заборавља да су у Цркви и гријешници, те да је за православно схватање светости карактеристично управо оно што изражава молитва Св. Јефрема коју посебно  читамо на богослужењима Велике Четрдесетнице, а која каже: "О, Господе, даруј ми да спознам своја сагријешења и да не осуђујем брата својега".

 

Између осталог не треба заборавити ни то да се дешава да критеријуме моралности задовољавају више они који су изван Цркве, него они који су унутар ње. И ово није случај само данас, одувијек је то постојало. Кад Св. Апостол Павле пише Галатима и каже: "ако један другога уједате и прождирете,  гледајте да се међусобно не истријебите"(Гал.5,15), онда можете замислити која је нетрпјељивост владала међу хришћанима у Галатији. Другиjeм ријечима, унутар црквене заједнице се не упражњава  вaздa морално савршенство, какво се понекад може сриjести међу невјерујућима. Зато данас невјерујући често осуђују Цркву и наводе своје моралне врлине које су веће него што то могу црквени људи да покажу. Ако је Црква једна морална институција, тада засигурно она не оправдава своје постојање, те не може бити да је то њен идентитет.

 

На крају, са стране терапеутског гледишта проблем лежи у томе што постоји опасност да завршимо у психолошком индивидуализму. Ово је врло опасно. Ćедоци сте да се оваквиjeм схватањем Цркве сваки од вjерника везује за једну одређену личност, за такозване "старце", те да се брине за своје индивидуално спасење, а да запоставља Цркву као заједницу не оćећа себе ка члана те заједнице. Губи се, дакле, појам о Цркви као заједници, па Црква постаје више једно "лично", тачније индивидуално, психолошко искуство. Пошто на овај начин циљ постаје "да се ја оćећам добро, да имам свој мир" и слично, ствара се једна врста хришћана који суштински и нису чланови Цркве. Уосталом, и морал и психолошки мир могао би неко да нађе и изван Цркве, ако би, на примјер, отишао неком будистичком гуруу. И није мало оних који уточиште налазе у некој од источњачкијех религија. Чињеница да источњачке религије данас цвjетају управо на просторима Запада говори о томе да западно хришћанство није тражило да нађе ништа друго осим индивидуалног, психолошког мира и задовољства. Ако му то не нуди свјештеник у његовој парохији, он онда одлази код гуруа који је спреман да му понуди своју помоћ, вршећи на тај начин прозелитизам. Дакле, не би требало да Црква постане мјесто "гуруа".

 

Навео сам вам све ове опасности да би сте виђели да проблем идентитета није нимало једноставан, те да је пут до њега исувише опасан и клизав.

 

Сада ћу покушати да ви представим православни приступ проблему идентитета Цркве, наглашавајући поново да је све ово о чему сам досад говорио, то јест о догми, мисионарству, моралу, проповиједи, терапији и друго такође важно. Међутим, ништа од овога не одређује идентитет Цркве. Тачније, ако се све ово не оцрквени, не може бити прихваћено ка црквени елеменат.

 

Суштинско питање заправо гласи: на који начин се оцрквењују сви ови елементи, на који начин постају Црква, на који начин сви ми постајемо Црква? Да би смо одговорили на ово питање, узећемо у помоћ два водича: Св. Писмо и Св. Оце с једне стране, а ја бих додао, и то сматрам веома важнијем, и свијест нашег православног народа.

 

Вjерујем да је наш православни народ, на неки начин, боље сачувао своје православље него наши теолози и наши теологија, тачније академска теологија, боље него поједини вође Цркве, духовни вође, било да су то проповиједници, духовници или било што друго. Зато хоћу да употријебим и ово ка извор одакле ћемо црпијети одговор на питање како постајемо Црква и како све постаје Црква. Само тако ћемо, одговорити на питање што је идентитет Цркве.

 

У Првој посланиции Коринћанима Св. Апостол Павле употријебљава израз Црква, но као што сам и у другим приликама наглашавао, он тамо прави једну интересантну везу између израза Црква и сабрања вјерних ради приношења Св. Евхаристије. Св. Апостол Павле каже: "када се сабирате у Цркву", и под тим подразумијева и објашњава "када се скупљате да приjeнесете Св. Евхаристију". Очигледно да постоји нека веза у схватању Св. Апостола Павла између тога што назива Црквом и онога што назива "сабирање да би се извршила Св. Евхаристија". Зато се израз Црква углавном употријебљава да означи помијесну Цркву, при чему се, наравно, употријебљава и за васељенску Цркву. Међутим, врло је важно да је и Св. Евхаристија добила име Црква.

Исто се даље примијећује и код Св. Игњатија Антиохијског, Св. Иринеја Лионског, Св. Кипријана, Св. Максима Исповиједника у 7. вијеку, и тако све до Св. Николе Кавасиле у 14. вијеку. код кога први пут налазимо и дефиницију Цркве. У светоотачким списима,  не налазимо дефиницију Цркве. Међутим, Св. Никола Кавасила покушава да ни покаже што је Црква, па нам каже "да се Црква пројављује", то јест идентификије, "у Св. Тајнама". Он затим детаљније одређује што подразумијева под изразом "у Св. Тајнама", те пише: "ако неко може да види Цркву, неће виђети ништа друго до Тијело Господње". И категоричан је у томе те зато ставља ријеч "само Тијело Господње", што ће рећи Божанску Евхаристију по наставља: "Уопште није чудно то да неко поистовијећује Цркву са Св. Тајнама". Када  зборе "тајне", као што се и види из ођељка који сам ви навео, ова ријеч не значи то што данас подразумијевамо када кажемо тајне, то јест не седам тајни, но Божанствену Евхаристију, једнако као што иначе кажемо "животворне Тајне" на Св. Литурђији, а то значи да се употријебљава у множини оно што данас називамо Тајна Св. Евхаристије.

 

Ове ријечи, дакле, значе да се суштина Цркве открива у Св. Евхаристији. Зато је карактеристично и озизетно  важно и то што наш народ збори  "идемо у Цркву", подразумевајући заправо под тим да иде на Св. Литурђију. Храм је назван Црквом зато што је мјесто на коме се служи Св. Литурђија. Стога неће бити прећерано ако кажемо да из овог угла посматрано, дакле, кроз евхаристијско сабирање, можемо виђети прави идентитет Цркве.

 

Но, што значи ово? Конкретније, то прије свега значи да сви ови елементи које смо набројали, - догмати, проповијед, исповијест, морални живот, мисионарство треба да су усмијерени  Св. Евхаристији, јер у противном немају никаквог смисла, то јест нијесу црквени елементи, нијесу Црква. Друго, ово значи да претстојатељ  овог евхаристијског сабрања, односно епископу чије се име и служи Св. Литурђија по парохијама, постаје центар из кога произилазе све ове активности Цркве. Није нимало случајно да је епископ постао критеријум црквености. Другијем ријечима, епископ је тај који одлучује да ли је неко члан Цркве или не. То при том није због тога што су некада тако одлучили да буде, већ због тога што је он као предстојатељ Св. Евхаристије тај од кога почиње цјелокупан живот Цркве. Узмите, примијера ради, рукоположење. Зашто једино епископ рукополаже? Зато што једино ако је од епископа, служба која се даје рукоположеноме постаје црквена служба. Да ли сте икад помислили зашто хиротонија, рукоположење, никад не бива мимо Св. Евхаристије? Због чега не може епископ да изврши рукоположење мимо Св. Евхаристије, кад сами често наглашавамо апостолско прејемство, то јест чињеницу да епископ има власт да предаје благодат свештенства и друго? Наиме, када би се ође заиста радило просто и једино о власти, тада би епископ могао да рукоположи неког и у својој канцеларији, те да на тај начин преда некоме благодат коју има добивши је од Св. Апостола као њихов наćљедник.

 

Чињеница да епископ рукополаже једино на Св. Евхаристији, то јест онда када је народ сабран у Евхаристији а не на било ком другом сабрању, указује управо на то да епископ. службом предстојатеља Св. Евхаристије, као предстојатељ и раздаје дарове Духа Светога.

 

Други важан закључак који произилази из идентификације Цркве поматране кроз Св. Евхаристију јесте то што на овај начин схватамо Цркву као ону која је у свијету, али која није од овога свијета. То значи да се Црква креће кроз историју, те као што је Св. Евхаристија икона Царства Божијег, икона будућег вијека, тако и Црква има своје биће, своју истиску реалност, у Царству Божијем. Она, дакле, није просто једна историјска творевина, није производ историје. Она је производ Царства Божијег које се на овај начин одсликава (иконизује) у историји. Зато се Црква у старијемм текстовима, у Св. Писму, код апостолских Отаца, и назива странствујућом (на грчком "парикија", а на црногорском  парохија). Тако се, на примијер, за Цркву у пријестолници Царства каже да је "странствујућа у Риму". Израз "странствујућа" употријебљен за Цркву  значи да она није органски дио ове историјске реалности, већ да је она нешто есхатолошко, да је она која долази из есхатона и живи ("парики") ође у историји и у свијету.

 

Црква, дакле, треба да схвати да она није једна свјетска творевина, већ да се њен идентитет налази у есхатологији, у Царству Божијем, те да све што чини у историји треба да има своје усмjерење, да добије свој смисао, од крајњег циља за који је и створен, а то је Царство Божије.

 

Зато за Св. Литурђији доминира васкрсни карактер, као да је присутно Царство Божије у свијету. Ово и треба да сачувамо са великом пажњом, јер ако изгубимо идентитет Св. Евхаристије, у опасности смо да изгубимо и идентитет саме Цркве. Ова узајамна зависност Цркве и Св. Евхаристије не ствара некакву евхаристијску искључивост, евхаристијски монизам, како то називају многи, то јест наглашавање једног елемента на штету другијех. Овде се заправо ради због  отачкијех гледишта из које и све остало добија смисао. Наиме, други елементи се не укидају, већ добијају смисао у односу на Св. Литурђију,  јер се у њој освијећују, у њој благосиљају, у њој постају сви Црква. Ако се пак издвоје од Св. Литурђије, нијесу Црква.

 

Завршио бих указујући на опасност која постоји ако не будемо довољно опрезни као Црква. Та опасност је двојака. Прва опасност је од секуларизације (посвијетовњачења) Цркве. Другим ријечима, ради се о опасности да Црква заборави на свој есхатолошки идентитет, то јест да исцрпи свој идентитет у својим историјским активностима, да буде апсорбована од стране ових активности толико да заборави да се Црква не исцрпљује у границама историје. Укратко, друштвено ангажовање, ангажовање на пољу мисионарства, чак и да искоријенимо своје страсти и духовно узнаприједујемо, како зборе, све то, ако не буде прошло кроз Цркву која ће све ово поставити под призму не историје већ есхатологије, Царства Божијег, остаће само звона који звоне.

 

Друга опасност је оно што бисмо могли назвати поистовијећењем историје са есхатологијом. То је, на неки начин, друга крајност у односу на секуларизам. Тако у овом случају постоји наиме опасност да се Црква задовољи онијем што има у историји, својим Тајнама, својим духовним искуством, те да престане да ишчекује долазак Царства Божијег. У питању је врло велика опасност, присутна код многих православних. Наиме, чини се да данас као да заборављамо да не можемо ми преокренути историју у Царство Божије. Царство Божије ће доћи када Бог то буде хтио, "неочекивано", не можемо рећи кад и како, и зато све што имамо и што поćедујемо у Цркви, духовна блага, нијесу никад довољна.

 

Потребно је дакле да ишчекујемо Царство Божије. Но, на жалост, ми смо изгубили ту димензију нестрпљивога очекивања Царства Божијег, изгубили смо оно што се садржи у ријечима "маран атха", то јест "дођи Господе, када ћеш доћи". Није нам стало ни до чега више, свега имамо, и то посебно ми православни који често мислимо да још од сад живимо у Рају, те да зато уопште није потребно да се збуде Други Долазак. То су понеке од девијација које може свако да уочи ако добро загледа куда и како смо се упутили.

 

Дакле, од секуларизма можемо доћи у другу крајност, у ону у којој је историја већ од сада Царство Божије, те да тако заборавимо да је Црква, њен идентитет, једна непрестана борба, да је оно за што је Кулман рекао "већ јесте, али још не". Ово заправо значи да је црква стијешњена између историје и есхатона, те да све што чини, чини управо у ишчекивању свога пуног идентитета који ће се открити у Царству Божијем.

 

Коначно, овакав начин гледања на идентитет Цркве утемељиће у нама један другачији однос и приликом нашег служења у Цркви. Он ће нам помоћи да не мислимо да ћемо, радећи за друштво или на духовном пољу, ми створити Царство Божије у историји, то јест да не мислимо да смо урадили нешто велико. Треба, вазда  да оćећамо да све што чинимо, чинимо ад ферендум, у односу на Царство Божије које ће установити једино Бог.  Конкретно, ово чини релативним и дјелатност Цркве, чинећи је заправо смиренијом у свијету, али истовремено и сигурнијом да неће никада бити понешена историјским струјама, струјама овога свијета.


Митрополит пергамски
ЈОВАН Зизиулас

 



 

 ©  2005 - 2021 www.montenegro-canada.com  All rights reserved